Posle prvenca Machinery of Oblivion iz 2006. godine, danska skupina The Arcane Order pretila je da, nakon što je dobrano uzdrmala rovitu strukturu modernog metala, drugim albumom potpuno sruši i redefiniše poimanje tog pojma.Pokazalo se međutim da In the Wake of Collisions ipak nema dovoljno potencijala za tako revolucionarne domete. Produkcijski, Collisions je manje konkretan i precizan od Machineryja, ali je takav zahvat potpuno razumljiv ako se ima u vidu da je načinjen u cilju postizanja specifične death/thrash epičnosti, onakve kakva nije skoro viđena među novijim bendovima slične provenijencije.
Iako Collisions neće postići efekat kakav je euforična kritika očekivala i prognozirala, monumentalnost spakovana u nešto više od 48 minuta muzike otvara novu perspektivu kada je ova danska supergrupa u pitanju. Hirurški precizna svirka, neumorni blast beatovi, death metal rifovi koji baš i nisu death metal, neočekivane aranžmanske akrobacije, naglašen cyber-futuristic ambijent, inače toliko prisutan u savremenom metalu – sastojci su mešavine koja vam može izgledati čudno samo ukoliko robujete klišeima.
Collisions jeste konzervativniji u pristupu od Machineryja. Istovremeno je, međutim, kreativan i idejno raskošan taman toliko da iz ruku izbija argument da The Arcane Order kopiraju sebe. Nisu sopstveni klon, ali se može reći da se sa sobom takmiče, i to prilično bespoštedno.
Aktuelni trend razbijanja uobičajenih žanrovskih obrazaca koincidira sa ideološkom matricom post-apokaliptične epičnosti koju Danci forsiraju na ovom albumu, a koja je, u doduše manjoj meri, bila prisutna i na debi albumu. Supergrupa sastavljena od članova Submissiona, Raunchyja, Koldborna i Invocatora na novom albumu, dakle, nudi thrash-death melanž odsviran na nestandardan način.
Perfektna, prilično tehnička svirka, koja danas u metalu više i ne predstavlja neku posebnu ekskluzivu, inteligentno je prevučena gotovo subliminalnim elektronskim slojevima i obogaćena Kasperovim nikad besnijim screamovima. Na kraju, izvestan problem predstavlja pronalaženje adekvatnih referenci koje bi vam mogle pomoći da odlučite hoćete li preslušati ovo izdanje ili ne.
To bi eventualno mogli biti sastavi Threat Signal, Textures i Hatesphere, ali bi ova poređenja trebalo uzeti krajnje uslovno. U svakom slučaju, sve preporuke za In the Wake of Collisions. Ukoliko mu date šansu, nije isključeno da ćete se, zahvaljujući negovom intenzitetu i slikovitosti, posle preslušavanja osećati kao da ste upravo odgledali dobar film. N. M.
