IMPERIAL TRIUMPHANT u KC GRADU: Ironični propovednici iz središta zla

Koncertna industrija u dobrom delu Evrope, sveta, pa i regiona, počinje u poslednje vreme da se vrti sve brže i brže. Za to vreme, mi u Srbiji stidljivo gurkamo nogom točak pokušavajući da iz njega izvučemo toliko voljeni zaglušujući huk žive muzike. 

Učinak za sada nije spektakularan, iscedismo nekako Iron Maiden, Whitesnake i Five Finger Death Punch, ali kane tu i tamo iz suve drenovine i poneka kap vredna suvog zlata. Ovog puta, to su bili Imperial Triumphant (SAD) i Nero di Marte (Italija), koji su 12. juna priredili dvosatni šou u alternativnom “KC Gradu” u beogradskoj Savamali. 

Kome nije poznato, reč je bendovima koji su poprilično avangardni čak i u okvirima metala. I dok su Nero di Marte tokom desetogodišnje karijere prevalili put od progressive death metal zvuka do masivnog post-metala, Imperial Triumphant spajaju jazz i metal na tako autentičan način kakav nismo čuli još od Cynica i Ephel Duatha. 

To je, između ostalog, bio jedan od razloga zašto sam bio jako skeptičan u vezi sa posetom na ovom događaju. Na svu sreću, moje prognoze o 15-ak posetilaca nisu se obistinile. “KC Grad” nije bio baš dupke pun, ali je bio sasvim solidno popunjen za događaj ovog profila, zbog čega čestitke idu pre svega organizatorima za hrabrost i spremnost da preuzmu ozbiljan rizik.

Veče su nešto nakon 20:30 otvorili Nero di Marte. Ovaj eksperimentalni post/death metal sastav iz Bolonje do sada je objavio tri studijska albuma, a tokom jednosatnog seta dominirale su numere sa poslednjeg izdanja Immoto. Nastup je samim tim bio mnogo više post-metal, čemu su Nero di Marte bliži danas, nego prog death metal, u kojem su Italijani znatno dublje bili na početku karijere. 

Kvartet je na sceni instinski izgarao. Fokusirani su u potpunosti i kreiraju jedan masivni zvučni zid koji je protkan nepredvidljivim rifovima, fantastičnim bubnjarskim radom i generalno kompleksnim aranžmanima, kakvim se ovaj bend inače odlikuje. 

I tu dolazimo do problema. Sve pomenute blagodeti mogli ste da “pohvatate” samo ako baš dobro poznajete repertoar italijanskog sastava, a čak i tada ćete pohvatati samo fragmente. Mimo toga, zvuk se često rasipao na sve strane i pretvarao u nedefenisanu, nerazgovetnu buku. Ekipa jeste uložila 110 odsto i ostavila srce na stejdžu, ali zvuk jednostavno nije funkcionisao.

Da li je danak uzela akustika KC Grada, loše regulisana tonska podrška ili nešto treće, ali možemo konstatovati uslovi svakako nisu bili dorasli zvuku Nero di Martea. Šteta, jer ovo je bend koji je izazvao popriličnu pažnju na sceni poslednjih godina i definitivno zaslužuju da ih čujemo u mnogo boljem živom izdanju.

Nakon što su se momci oprostili sa publikom, usledila je kratka pauza, da bi zvezde večeri Imperial Triumphant na binu izašli nešto pre 22 sata. Trojac pod sada već prepoznatljivim maskama i odorama nastup je započeo furiozno komadom Excelsior. Zvuk je, na svu sreću, bio značajno bolji nego kod Nero di Martea.

Nakon 15 godina karijere i četiri studijska albuma, na kojima su gostovale i takve veličine kao što su Tomas Haake (Meshuggah), Trey Spruance (Mr. Bungle) ili Kenny G, Imperial Triumphant su danas u samom zenitu karijere, muzičkom, vizuelnom i svakom drugom. To se vidi i na sceni. Gitarista i pevač Zachary Ilya Ezrin, bubnjar Kenny Grohowski i basista Steve Blanco toliko su uigrani i virutozni da na sceni izgledaju bukvalno poput demona koje su zaposeli demoni. 

U otprilike sat vremena, osim pomenute Excelsior, Njujorčani su nanizali i pesme poput Atomic Age, Cosmopolis, Devs Est Machina ili Swarming Opulence i pokazali da sumanuta kombinacija free jazza, blastbeatova, zastrašujućih, hororičnih vokala, eksperimentalnog metala sa primesama deatha, pa čak i black metala, perfektno funkcioniše i uživo.

Tome kumuje, pre svega, neverovatna sviračka veština svakog muzičara na sceni. Zachary iz svoje ljubimice uspeva da izmami kako zavodljive seksi melodije koje mame na đuskanje, tako i disonantne doomy rifove koje teraju na headbanging. Bubnjar Kenny Grohowski je tip koji najverovatnije nije sa ove planete i svojim savršenim bitom vešto vozi kompletnu ovu sumanutu muzičku konstrukciju, naročito kada se ostatak ekipe razulari i baci u nepredvidljive improvizacije. 

Slična konstatacija o vanzemaljskom poreklu mogla bi se primeniti i na basistu Stevea Blanca, s tom razlikom što on pokazuje malo više emocija od Kennyja. Na sceni je šoumen, očito jako uživa u onome što radi i raspoložen je za najrazličitije nestašluke i flert sa publikom. Tako je već na početku nastupa sišao među prisutne i, zajedno sa svojim zlokobnim basom, obrnuo jedan krug kroz masu, da bi se potom vratio na binu i nastavio da doslovno maltretira svoj instrument. 

U jednom trenutku bend zastaje sa svirkom i Ezrin teatralno otvara šampanjac kojim prska publiku, čak jednom od prisutnih sipa šampanjac u usta. I ovde dolazimo do momenta kada je neophodno malo objasniti celu priču i kontekst oko ovog benda, jer bez tih informacija logično ćete se zapitati otkud sad šampanjac na metal koncertu, pošto bi se, je l’ te, pre očekivala neka krv ili svinjska glava ili nešto slično štogođ krvavo?

Imperial Triumphant, naime, od početka svog delovanja neguju imidž jednog dekandentnog glamura nekih prošlih vremena. Dobro, može i sadašnjih vremena, ali svakako jednog sveta koji je daleko van dometa običnog smrtnika. Surovog sveta koji odiše hladnoćom velegrada, ultimativnom teskobom pozicije socijalnog dna koju je nemoguće promeniti i beskrajnom bahatošću moćnih koji se za to vreme jedino pitaju – koji šamšpanjac danas? 

Otud maske u maniru “Eyes Wide Shut”, otud jazz, koji je u njihovom rodnom Njujorku neretko uzdignut na nivo teškog elitizma, teško razumljivog i nepristupačnog običnom čoveku, otud šampanjac, otud, na kraju krajeva, i celokupna estetika luksuza, retro-futurizma i pre svega art decoa, koju Imperial Triumphant gaje u spotovima i drugim vizuelnim sadržajima. 

Kako van scene, teatralni su i na sceni, ponekad čak i do granice apsurda. Možda baš zato turobne jazz deonice još više dolaze do izražaja. Kada na jednom mestu smućkate Geddyja Leeja, Milesa Davisa i Voivod, uz naglašen sentiment zadimljenih jazz klubova rodnog im Njujorka i očitu inspirisanost tim gradom iz perioda dvasedetih godina prošlog veka, to svakako neće biti muzika koju ćete slušati dok usisavate stan, ali će biti muzika koja će vas usisati u svoju veoma zajebanu atmosferu u kojoj nećete znati da li da joj se prepustite ili da se protiv nje borite. U početku ćete verovatno poželeti da isključite zvučnike kako biste prekinuli agoniju, ali ako uđete u magični svet Imperial Triumphanta, agonija će prerasti u slatke muke kojih se nećete tako lako zasititi.

Naravno, priča ne bi bila kompletna da ne postoji tvist. Imperial Triumphant sebe u celom tom mizanscenu ne shvataju ozbiljno. Naprotiv. Oni se sa svim pobrojanim elementima poigravaju i sprdaju, a debeo sloj ironije/autoironije je i više nego očigledan. Na kraju, tome u prilog ide i njihov ranije iznet stav da Njujork ima svoje lepe i dobre strane, ali da ne treba zaboraviti da je reč o mestu koje je “apex of evil”, odnosno središte zla na planeti. Imajući to u vidu, jasno je da se ceo vizuelno-muzički nastup IT-a mora posmtrati kroz ironijsku dioptriju i distancu. 

Ironija je bila očigledna i te večeri na sceni KC Grada, a ironijom su momci, najzad, i okončali trijumfalni nastup. Bis je izveden kroz zabavnu dekonstrukciju, gde se muzičari, kao, prave da odlaze u bekstejdž (i tom prilikom moraju da prođu kroz celu publiku), onda se, kao, prave tenzija i iščekivanje, a potom se mi, kao, pravimo da ih dozivamo nazad, što oni prihvataju i, kao, se vraćaju nazad.

Jedino što nije bilo “kao” jeste numera Swarming Opulence, koju su spektakularno “odrali” za kraj i ostavili nas vilica rasutih po patosu. Bila je to jedna noć sa pamćenje i noć za koju ćemo, vrlo moguće, jednog dana moći da kažemo “Ja sam njih gled’o dok to još nije bilo moderno!” A ako taj dan dođe,to će značiti samo jedno – “apex of evil” ipak nije pobedio.