Machine Head su dobro protresli pun Dom omladine. Bez ikakvih predgrupa. Dva i po sata brutalnog groovea, litre prolivenog piva i znoja i pokoji sentimentalni momenat – sasvim dovoljno.
O Machine Headu bi se štošta moglo reći. Meni lično jedan od vrlo dragih bendova, jer su ipak snimili dva albuma koji su danas maltene klasici i praktično škola masivnih, dobrih metal rifova (Burn My Eyes i The More Things Change). Ipak, kasnije se njihova karijera, bez obzira na neka vrlo dobra izdanja, svela na praćenje aktuelnih trendova. Tako su na The Burning Red i Supercharger koketirali sa nu-metalom, na Through the Ashes of Empires sa metalcoreom i kasnije sa thrash metalom, što je u neku ruku i svojevrstan povratak korenima, s obzirom na to da su ponikli na Bay Area thrash metal sceni, verovatno najjačoj na svetu.
Na aktuelnoj turneju Machine Head promovišu novi album Bloodstone & Diamonds, a puna sala Amerikana govori u prilog tome da je reč o bendu koji je zaista postao veliki i koji će zasigurno u istoriji metala ostati zapamćen kao značajan temeljac nešto modernijeg zvuka, uprkos momentima u karijeri bez kojih se realno mogli.
Robb Flynn, Dave McClain, Phil Demmel i Jared MacEachern (ex-Sanctity) na scenu su izašli oko 21:30 i nastup otvorili epskom numerom Imperium. Energija je bukvalno eksplodirala salom, a dobar vajb je nastavljen i pesmama koje su usledile – Now We Die, Beautiful Morning, Bite The Bullet. Bend funkcioniše sjajno.
McClain je umetnik za bubnjevima i potpuno je uživanje gledati ga. Robb Flynn je, sa druge strane, odličan frontmen u profesionalnom smislu, mada ponekad preteruje sa tim „Put Your Hands In The Air!“ i sličnim momentima. Na momente mi liči na metal Bajagu koji više maše rukama nego što svira, ali da ne cepidlačim, ipak predstavlja jednu svirački, glasovno i vizuelno odlično zaokruženu pojavu.
Set lista je relativno dobra, osim što sam lično (a verujem i mnogi drugi u sali) očekivao malo više pesama sa prva dva albuma (odsvirane Ten Ton Hammer, Old i Davidian). Upravo je na tim numerama divljanje u sali bilo najintenzivnije, uz From This Day i The Blood, The Sweat, The Tears, koje su bukvalno stvorene za skakanje.
Dodamo li tome furioznu Aesthetic of Hate, te Descend the Shades of Night, Now I Lay Thee Down, Take Me Through the Fire možete pretpostaviti kakav je to bio melanž najrazlitijih stilova koje je Machine Head decenijama negovao i kroz koje je prolazio i sazrevao zajedno sa svojim slušaocima.
Bilo je tu i emotivnih momenata. Naime, prvi headline koncert Machine Heada se u Srbiji desio 9. decembra 2004. godine. Dimebag Darrell, gitarista Pantere, ustreljen je sa pet metaka prethodne noći u klubu u Ohaju, usred svirke. To je valjda jedini slučaj da je muzičar ubijen bukvalno na sceni.
Tadašnji koncert Machine Heada je bio izuzetno divalj. I nekako teskoban. Neko iz publike je tokom svirke Robbu Flynnu dodao poster sa Dimebagovim likom. Posvetili su mu pesmu i govor, a održan je i minut ćutanja.
Na ovom aktuelnom koncertu u Domu omladine momci iz Machine Heada zajedno sa publikom podsetili su se te večeri od pre 11 godina. Jeste tragičan povod, ali kako rekoše, za Machine Head Beograd će uvek predstavljati posebno mesto upravo zato što su sa ovdašnjom publikom podelili jedan izuzetno tužan trenutak. I to nije onaj bullshit koje bendovi pričaju u svakom gradu u kojem gostuju.
Sam kraj nastupa rezervisan je za Game Over, pomenuti klasik Old i Halo. Tokom poslednje pesme većina prisutnih čučnula je za vreme brejka da bi, sa dizanjem tenzije na stejdžu, ljudi naglo skočili i iscedili još jednu, finalnu količinu energije. Nakon toga, bend se, uz pozdrave i sada već neizbežan selfi, povukao sa bine.
Cela dva i po sata Machine Head su izgarali na sceni, što je za današnje prilike već pomalo i neuobičajeno, s obzirom na to da su danas i headline koncerti sve kraći. Možda bi se tu mogle pronaći neke zamerke vezane za set listu ali, sa druge strane, lično odavno nisam video tako dobar presek karijere nekog benda u koncertnom spisku pesama. Svakako je za pohvalu to što Machine Head nisu insistirali na numerama sa novog albuma jer i te kako imaju šta da ponude. A mi ih se još nismo zasitili.
