Radiohead – The King of Limbs (2011)

the king of limbsRadiohead je svakako jedan od onih bendova čije se ime izgovara i piše sa strahopoštovanjem. To, međutim, nikako ne može da se kaže za njihov novi album The King of Limbs.

Dok je prethodni album, In Rainbows, bio zanimljiv i svež, a u biznis smislu i revolucionaran (momci su ga na internetu zvanično ponudili za besplatan download, odnosno za plaćanje po nahođenju-platiš koliko misliš da vredi), The King of Limbs je veoma daleko od nečega što bi bilo dostojno imena Radiohead.

Jer, podsetimo se, ovaj britanski sastav iznedrio je OK computer, jedan od najznačajnijih albuma bar u poslednjih nekoliko dekada, ako ne i u čitavoj istoriji rock muzike. A onda, 2011. preuzmeš album sa mreže, pustiš… wait, what?!

Pustiš još jednom. Pa još jednom. Pa još jednom… i možeš da ga puštaš još 16.000 puta, ali nećeš naići ni na šta drugo osim patrljaka elektronskih pesama koji bi možda mogli da prođu kao tek jedan sloj u komplikovanijim i delikatnijim pesmama, ali kao prave pesme − nikako.

Ovako deluje kao da se Radiohead igraju pravljenja muzike po ugledu na Autechre i Husky Rescue, ali bez većeg uspeha. Masa nabacanih semplova i elektronskih lejera koji na momente i vode nekuda, ali te na kraju ipak ne odvedu nikuda. Suviše neartikulisano, rasplinuto, neodlučno i, rekao bih, nezrelo. Ma kako to zvučalo kada su Radiohead u  pitanju.

U poređenju sa In Rainbows, The King of Limbs nudi neoprostivo malo, te nema nijedne pesme za koju bismo se bar malo zalepili i izdvojili je od drugih. Možda album nešto bolje funkcioniše kao celina, ali samo u smislu da prilikom slušanja nema niti jednog kvalitativnog skoka koji bi privukao pažnju i od ovog izdanja načinio bilo šta više od jeftine zvučne podloge za obavljanje kućnih poslova.

Jeres? Možda, ali moram priznati da se, kao veliki poštovalac Radioheada, osećam prilično prevareno prilikom slušanja ovog albuma. Naravno, umetnička sloboda i izvanredna reputacija ovog benda daju mu za pravo da se ne obazire ni na koga i pravi muziku tačno onako kako smatra da treba u datom trenutku. No, isto tako i recipijent ima pravo da, na osnovu čutog, oceni da se Radiohead trenutno nalaze u, najblaže rečeno, prilično čudnom „trenutku“.

Hipsterska kritika već je ispisala kilometre hvalospeva o ovom albumu, potvrđujući time da svaka kritičarska kasta ima svoje svete krave, svetinje u koje se ne dira i koje su po difoltu kvalitetne bez obzira na sve.

Delimično mi je i žao što nisam u stanju da podelim to oduševljenje sa domaćim i stranim medijima, koji novi Radiohead doživljavaju kao posve epohalno izdanje, ali ovakav nedovršen skup pesama teško da bi u mojoj kolekciji mogao da završi među pločama koje će se slušati u budućnosti. A to je, na kraju krajeva, jedino relevantno merilo vrednosti muzike, barem na ličnom nivou. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.