Postoje koncerti koji su koncerti. Postoje koncerti koji su iskustvo. A postoje i koncerti koji su terapije.
Coldplay u Budimpešti 16. juna (a verujem i naredna dva koncerta, 18. i 19) bili su jedna fantastična masovna terapija u kojoj je učestvovalo 60.000 + četvoro ljudi. Bilo je suza, bilo je smeha, bilo je delirijuma, bilo je one najnaivnije detinje razdraganosti i to kod vrlo odraslih ljudi. Pa znate li koliko je teško to izazvati danas, kada smo svi do beskraja namrgođeni i cinični?
To je, naravno, bio vrhunac događaja, čisto da tizujem pre nego što krenem sa spojlerima. Mada, jeste bilo umereno euforično već od radnih popodnevnih sati. Ulice Budimpešte bile su preplavljene svetom u Coldplay majicama i ostalim relikvijama. Već oko podneva Puškaš arena bila je opkoljena autobusima i automobilima sa svih strana. Registarske tablice od Ukrajine preko Hrvatske i Bugarske pa sve do Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije. Tenzija se, što bi se reklo, osećala u vazduhu, ali nije to bila neka neprijatna napetost, već pre želja i iščekivanje. Ako, poput recimo potpisnika ovih redova, neki koncert godinama čekate da “uhvatite”, a onda godinu dana ranije najzad kupite tu kartu, tih nekoliko sati čekanja uoči koncerta gore je nego sve godine pre toga.
I kada je sat najzad nakucao nekako tih 19:30, kada smo planirali da uđemo na stadion, to smo obavili veoma brzo. Više rampi i kontrola, ali je sve išlo glatko i bez posebnog čekanja. I onda kad prođeš sve to i znaš da te od mesta dešavanja magije deli svega nekoliko minuta penjanja uz stepenice na vrh kompleksa (mesta su nam bila na vrhu tribina), poželiš da klekneš i poljubiš beton ispred sebe, ali odustaneš jer je, je l’ te, nekako glupo, a onda vidiš par pored sebe koji radi upravo to. Dobili smo usput i legendarne narukvice, sada već trejdmark Coldplay koncerata, koje rade samo na mestu događaja i koje su disciplinovano mirovale sve dok zvezde večeri nisu izašle na binu par sati kasnije.
Domaću podršku, pevačicu pod imenom Solere, smo preskočili. Ne zato što je loša, daleko od toga, preslušao sam informativno neke radove i fino to zvuči, ali prosto nisam imao strpljenja da toliko dugo čekam na samom stadionu da počne prava stvar. Ispratili smo, doduše, nastup prešarmantne britanske kantautorke Maisie Peters, koja je fino zagrejala sada već ozbiljno popunjen stadion, i rekao bih da ćemo definitivno tek čuti za ovu devojku i njen bend. Na sceni se vlada kao da ima višedecenijsko iskustvo (što realno nije moguće, rođena je 2000. godine) iako je aktivna tek od 2015. godine, ali je već činjenica da su je Coldplay poveli na ovu turneju kao podršku govori prilično.
Njena muzika je lepršava i pozitivna, kao i sam nastup, a dva studijska albuma sasvim su dovoljna za jednu više nego pristojnu set-listu, u koju je na kraju uvrstila i obradu numere Mr Brightside (The Killers). Zvučno negde na pola puta između Lily Allen i Taylor Swift (obe navodi kao velike uzore), vizuelno kao spoj Zooey Deschanel i Reese Witherspoon, Maisie Peters ima apsolutno sve elemente za jednu ozbiljnu pop zvezdu kakva je recimo pre samoizgnanstva iz industrije bila pomenuta Lily Allen. Nadam se samo da je industrija neće pojesti pre nego što se to desi.
Maisie je nastup okončala oko 20 časova i bilo je jasno da Coldplay neće izaći na scenu u zakazanih 20:15. Sama bina je ekspresno sređena za zvezde večeri, ali pretpostavljam da je početak bio malo pomeren da bi se još smračilo jer je u 20:15 još uveliko bio dan, a Coldplay magija i sav šou ipak dosta počivaju na tmini. Premotavamo brzo narednih pola sata tokom kojih je tenzija rasla do ključanja, premotavamo i obraćanje dveju mađarskih eko-aktivistkinja koje ništa nismo razumeli i dolazimo do momenta kada na video bimovima počinje kratak dokumentarni film o tome šta sve Coldplay rade na planu zaštite životne sredine.
I ima tu svega, od klasičnih stvari poput reciklaže preko maksimalnog korišćenja obnovljive energije za potrebe turneje, pa sve do pomalo simboličnog, ali svakako zabavnog momenta da u parteru možeš da voziš električni bajs ili skačeš po kinetičkoj trampolini i da tako proizvedeš deo struje za koncert, kao i nešto manje zabavnog, ali izuzetno bitnog lobiranja za ekološke ciljeve, što Coldplay takođe aktivno rade. I da, reći ćete, fleksuju oni malo u fazonu “Uuu, vidite kako smo mi kul!”, ali onda dokumentarac dođe do kraja gde se kaže da ništa od toga ne bi bilo moguće bez publike, koja podržava Coldplay i koja je spremna da plati ne baš tako jeftine karte (što je i pevač Chris Martin kasnije pomenuo) znajući da će jedan solidan deo novca otići na dobre ciljeve.
A onda, negde oko 20:45 krenuo je intro koji je definitivno značio ono što svi čekamo – oni stižu. Najpre Flying Theme, kompozicija Johna Williamsa iz filma E.T, a zatim i intro sa poslednjeg albuma The Music of The Spheres. Bend uz neverovatne ovacije izlazi ne stejdž i koncert otvara numerom Higher Power, koja je za samo tri godine od izlaska postala mega hit u rangu njihovih najvećih pesama. Ubrzo prelaze u Adventure of a Lifetime i Paradise i moram da primetim da je delirijum u publici već tada bio kao da smo na kraju koncerta, kao da je ovo veliki krešendo posle dva-tri sata neumorne svirke, kada publika cedi poslednje atome snage i glasnih žica. Ali ne, ovo je bio tek početak i mislim da nikada nisam video ovakvo ludilo na startu nekog koncerta.
Ceo događaj bio je podeljen u četiri tematska akta (Planets, Moons, Stars, Home), a prvi akt su zaokružili još jednim vanvremenskim hitom The Scientist. Dolazi trenutak kada se bend seli sa glavnog stejdža na B-stejdž, koji se nalazi usred partera i znatno je, naravno, manji i intimniji od glavne bine. Odatle nam šalju ljubav u vidu numera Viva la Vida i Hymn For The Weekend, a narukvice koje smo dobili na ulazu već uveliko šljašte u raznim bojama i ritmovima koje tamo neki Veliki brat zadaje na daljinu. Napolju se već smrklo dovoljno da sve izgleda apsolutno nestvarno.
Bend u tom trenutku preseca set spontanom tačkom tokom koje Chris Martin proziva nekoliko fanova iz publike koji nose transparentne sa željama šta bi voleli da bend odsvira. Izbor pada na tri devojke koje su želele da Coldplay odsviraju Til Kingdom Come (sa remek-delo albuma X&Y), ali i Oasis klasik Don’t Look Back In Anger. Chris Martin u solo-varijanti izvodi najpre Til Kingdom Come, a zatim i Oasis, uz šarmantnu foricu “Jesi li sigurna da si na pravom koncertu?”, kada je pročitao stihove na transparentu.
I ovo je sjajan momenat da se osvrnemo na to koliko je ovaj čovek profesionalan u onome što radi, ali istovremeno i beskrajno šarmantan, vispren, brz i prirodan. Komunikacija sa publikom je jednostavno vrhunska i šta god da govori, veruješ mu da to iskreno misli. Bilo da se zahvaljuje svakom sektoru na stadionu ponaosob, bilo da pokušava da priča na mađarskom, pa se izvinjava zato što ne ume, bilo da pozdravlja zastavu po zastavu iz publike, bilo da priča koliko ceni publiku koja ne zamera na visokim cenama karata jer znaju da tako učestvuju u nečemu bitno ili jednostavno izražava najdublju zahvalnost zbog svega što vidi, ja njemu verujem.
I jeste, on to radi na svakom koncertu, nije nijedna publika posebnija od druge (ni ne treba da bude), ali on svaku publiku iskreno i jednako ceni i to se vidi. I vidi se da apsolutno uživa u onome što radi jer mu osmeh ne silazi sa lica, vidi se da ceni svaki trenutak na sceni do koje su stigli uprkos svim osporavanjima. Nije loše za bend čiji su album pojedini mediji svojevremeno okarakterisali kao nešto najgore što je ikada snimljeno. Coldplay je danas planetarni fenomen, bend koji je, prema Billboard listi, ubedljivo prvi rock bend po prodaji generalno, kao i po prodaji ulaznica za turneje, daleko ispred Eltona Johna, Depeche Modea, Metallice i niza drugih izvođača.
Posle intermeca sa publikom, bend se vraća repertoaru, a drugi akt zaokružuju numerama Charlie Brown i Yellow. I kada čuješ kako 60.000 ljudi, u mraku obasjanom jedino svetlom narukvica, jedinstveno peva stihove ove dirljive numere, prosto ne znaš šta bi pre, da samo stojiš i pustiš žmarce da mile po telu ili da jednostavno umreš od lepote tu na licu mesta.
Usledio je akt III, koji je obuhvatio osam pesama, između ostalih i gitarski orijentisanu museovsku People of the Pride, večni hit Clocks, kao i kolaboraciju Something Just Like This, koju su Coldplay uradili sa fantastičnim EDM dvojcem The Chainsmokers. Ovog puta, pošto su deo akta III momci odradili pod robotskim maskama, Chris Martin ju je otpevao na znakovnom jeziku, dok su u pozadini išli ranije nasnimljeni vokali.
Sve vreme bend levitira od glavnog do B-stejdža, a finale ovog dela koncerta završava se tako što bend kreće sa numerom Sky Full of Stars i taman kad su došli do refrena, kada je trebalo da nastupi potpuno ludilo, oni prestaju sa svirkom. Iako su nas sasekli u najgorem mogućem momentu, Chris je tada zamolio publiku da tokom ove pesme potpuno batali mobilne telefone i zajedno sa bendom učestvuje u stvaranju magije. I tako je i bilo. Bend je ponovo zasvirao ovu hitčinu, a kada su došli do refrena, bio je to vatromet emocija kako na bini, tako i u publici, a grunuo je vatromet i iznad stadiona, što je svemu dalo jedan potpuno neverovatan vajb.
Finale koncerta, kršteno kao akt IV, odnosno Home, bend provodi na relaciji glavni stejdž, C-stejdž, koji još dalje zalazi u publiku i još je manji i kamerniji. Odatle dobijamo, između ostalog, i pravu malu stand-up tačku Chrisa Martina. Nekoliko minuta režija je hvatala ljude iz publike i zumirala ih na ogromnim bimovima, a onda bi Chris na klaviru odsvirao i otpevao neku prozivku koju bi smislio na licu mesta. I bilo je tu dosta zabavnih momenata, ali je verovatno najgore prošao tip sa ogromnom bradom i sunčanim naočarima, kojem je Chris posvetio stihove “Brate, da li ti žena zna da si na koncertu Coldplaya, ili si joj rekao da si otišao na ZZ Top?”
Osim ovog zabavog interludijuma, Coldplay su nas u ovom delu počastili sa pet pesama, među kojima su bile nezaobilazna Fix You, ali i potpuno nova, nikada ranije objavljena ili izvedena, feelslikeimfallinginlove. Ta numera globalnu premijeru imala je dan kasnije, a naći će se na novom albumu koji je planiran za kraj ove godine. Koncert je zaokružen numerom Biutyful, možda par desetina minuta prerano (ili par sati prerano, ako mene pitate) ali gotovo dva i po sata ovakvog šoua? Zaista bi bilo bezobrazno tražiti više.
I tako je bila završena ova neverovatna noć. Ozbiljno sam razmišljao da po cenu prodaje bubrega nabavim i karte za drugo ili treće veče Coldplaya u Pešti, ali bi to možda bilo suviše pohlepno. Utisci će se sabirati mesecima, možda i godinama, jer ovo nije bilo obično iskustvo. Kada na jednom koncertu prođeš kroz celokupni emotivni rolerkoster (Nikad nećete saznati da li mi je mušica upala u oko tokom koncerta, i to više puta!), kada sa toliko poznatih i nepoznatih ljudi podeliš sve te emocije, sve otpevane stihove, svu odćutanu tišinu ili odvrištani huk, kada osetiš ultimativnu prazninu u trenutku kada se svetlo u areni upali, a narukvica ugasi, to znači samo jedno – videćemo se opet, mi i Coldplay. Nepravda je prema univerzumu ne ponoviti ovo.
