Put kojim su se zaputili na prvom izdanju, Whitechapel nastavljaju da prate i na novom albumu. This is Exile obiluje brutalnim i prilično dobro isproduciranim deathcore/death metal zvukom, no ne preterano originalnim.
Ono što se može čuti na novom Whitechapel izdanju je izuzetno dubok growl vokal, koji je oštro kontrastiran reskim gitarama i preciznoj ritam sekciji, a sve to zajedno funkcioniše vrlo pristojno, ukoliko zanemarimo već pomenuti nedostatak originalnosti.
Uglavnom tvrdi i tradicionalni death rifovi praćeni su melodičnim solažama i može se reći da je gitarski rad u tehničkom smislu vrlo pristojan, čak i više od toga. Ipak, utisak već čutog neće vas napustiti do kraja slušanja This is Exilea, jer on zapravo jeste prežvakavanje ideja koje su plasirane već mnogo puta do sada.
Čak ni odlična produkcija nije mogla mnogo da utiče na povećanje kvaliteta izdanja, jer nedostaje onaj esencijalni sastojak – aranžmanska specifičnost. Nje ovde jednostavno nema, već je sve svedeno na naizmenično ređanje blastbeatova i nešto sporijih delova, što još na polovini albuma počinje da bude zamorno, tako da ćete do kraja biti smoreni k’o Vojislav Koštunica.
U svakom slučaju, This is Exile je sasvim prosečan album, koji ne donosi gotovo ništa novo ali koji je zanatski odrađen prilično dobro. Ukoliko vam je to dovoljno – navalite. Ostali, stoj! N. M.
