Da (loše) parafraziramo Duška Radovića, ko je imao sreće da se tog 11. jula u 21 čas nađe u Luci “Beograd”, može se smatrati da je tog meseca dovoljno postigao u životu.
Te večeri je, u organizaciji vazda agilne promoterske kuće Hengtajm, legendarni američki sastav W.A.S.P. nastupio pred prepunim platoom u Luci “Beograd” i već sada se upisao među najbolje gitarske nastupe u ovogodišnjoj bogatoj ponudi. Da stvar bude još slađa, reč je, kako je istakao i sam lider benda Blackie Lawless, o istorijskom koncertu istorijske turneje, na kojoj W.A.S.P. sviraju debi-album u svoj njegovoj celini i rasporedu, a povodom 40 godina od njegovog objavljivanja.
Iako nikad nisam bio preterani fan glam metala, W.A.S.P. su jedan od retkih bendova te provenijencije koji mi je bio prijemčiv, verovatno zbog specifičnog spoja glama i heavy metala, ali i doze opasnosti i shock-rock estetike kakve većina glam metal bendova nije imala.
Turneja pod nazivom Album One Alive je u svojoj je drugoj godini, a tokom 2025. bend će špartati uzduž i popreko Evropom. Na stanici zvanoj Beograd okupio se respektabilan broj poštovalaca ovog benda, a koncert je otpočeo sa zakašnjenjem od nekih 20-ak minuta i upozorenjem organizatora da bend na svojim nastupima strogo zabranjuje stage diving i crowd surfing.
Posle malo negodovanja prisutnih usledio je intro sastavljen od The Doors klasika The End i W.A.S.P. medlija, a nakon toga bend izlazi na scenu i set započinje logično, uz opšte oduševljenje, klasikom I Wanna Be Somebody.
Odmah da pohvalim zvuk, koji je od starta bio namunjen do koske, a opet razgovetan do savršenstva. Čuo se bukvalno svaki ton, što je doprinelo da ovaj, ispostaviće se spektakularni nastup, bude još spekakularniji. Na ruku je išla i predivna prolećna temperatura, koja je sjajno legla na paklene rifove losanđeleske četvorke.
Kako nastaviti koncert nakon što na početku odsviraš možda i najbolju pesmu koju imaš za ovu četvorku nije bilo pitanje. Usledile su nesmanjenim intenzitetom L.O.V.E. Machine, The Flame, B.A.D, te School Daze, a Blackie nam je usput ispričao kako su ga saradnici odvratili od ideje da pesme na ovoj turneji ne sviraju redom već random. I hvala im na tome. Neka pravila ipak moraju da se poštuju, čak i ako si Blackie Lawless.
Usledili su i ostali klasici poput Hellion, Tormentor i Sleeping (In The Fire), kada su na bini ostali samo gitarista Doug Blair i bubnjar Aquiles Priester i kada je Doug beskrajnim solom spržio i gitaru i ozvučenje i naše mozgove, a to je zapravo bio samo jedan od hajlajtova koncerta, koji je obeležen konstantnim sjajnim raspoloženjem na sceni i još boljom energijom ispred nje.
Cela ekipa je nastup sve vreme vozila izuzetno dobro i nijednog trenutka ne stičeš dojam da je to samo još jedna tezga. Oni izgaraju na sceni, a posebno priznanje treba odati Lawlessu, koji ima 71 godinu, a koji to nosi kao da ima bar 25 godina manje, vokalno, fizički, energetski i kako god želite. Veliko poštovanje za tako nešto, a takođe i mali pozdrav za Eksl Rouza.
Nakon što su albumski deo nastupa završili furioznom The Torture Never Stops, usledila je kratka pauza i dozivanje na bis. Tokom ovog oproštajnog segmenta bend je isporučio dva medlija koji su, između ostalog, sadržali The Headless Children, Scream Until You Like It, ali i totalno sleazy momente kao što je Forever Free, da bi se nakon toga prešlo na efektan finiš u vidu Wild Child i Blind In Texas.
I to je bilo to. Oproštaj, svetla, razglas, kraj. A čak se i nekoliko puta tokom koncerta pumpalo. Možda nas W.A.S.P. već sledećeg puta posete u oslobođenoj Srbiji, ko zna? Jer o čemu je W.A.S.P. ako nije o slobodi?
