Treći album italijanskog kvinteta Void of Sleep je pravo muzičko štivo za ljubitelje kosmičke prašine progresivnog zvuka prokletog psihodeličnim, sporim i teškim gitarskim rifovima.
Bend Void of Sleep je osnovan pre 10 godina u gradu Ravena na severu Italije, istorijskom središtu Zapadnog rimskog carstva i rane Vizantije. Očito je bogato kulturno nasleđe ovog grada uticalo na petorku u komponovanju muzike koja stvara utisak nezaboravnog putovanja kroz misterije i tajne ljudskog života.
Takav utisak je stvoren instrumentalnim proizvodom nežnih, psihodeličnih i melodičnih tonova koji vešto prelaze u besnu konstrukciju teških i sporih rifova, dok u lirskom delu Italijani pružaju kritički pogled na život, univerzum, istoriju i pravdu. Definitivno, Void of Sleep je bend koji bi trebalo da slušate ako volite Mastodon, Opeth, The Ocean ili Isis.
Album „Metaphora” otvara dvominutni melodičan, predivan, ali istovremeno i apokaliptičan instrumental „The Famine Years”. Na početku deluje kao da muzika najavljuje kraj sveta. Sve se menja pred kraj instrumentala navalom gomile insekata koji se bude nakon dubokog paklenog rifa koji služi kao uvod u dugačku epsku numeru od čak 11 minuta.
„Iron Mouth” je muzički arhitektonsko čudovište složene konstrukcije tonova u čijem temelju su čvrsti rifovi, nežne harmonije i psihodelični komadi, koji zajedno podižu tenziju do savršenstva. Perfektnost se nastavlja još jednim instrumentalom „Waves of Discomfort”, u kome zvuci dronskih talasa lagano putuju beskrajnim muzičkim prostorom.
Najbolja pesma na albumu je skroz „Unfair Judgements”, u kojoj su besprekorno uklopljeni svi momenti sa „Iron Mouth”, pri čemu numera manje zvuči mastodonski. Pesma obiluje mističnim vokalima i muzikom, a priča o suočavanju sa strahovima. U trenutnim „korona” okolnostima, jezivo deluje u vrlo pevljivom refrenu lirski deo o malom virusu u mozgu.
„Master Abuser” je drugačija stvar od ostatka albuma. Pesmu pokreću brzo seckajući rifovi koji su baš energični. Ubacuju se gruvajući vokali zbog čega se stvara atmosfera u kojoj nema mesta za mirnoću i staloženost, kao u prethodnim numerama. Deluje kao da ste u dubokom kosmosu koga lome meteoriti. Stvar se završava nekim uvrnutim dronskim fragmentima.
Pretposlednja stvar „Modern Man” je pristojna progresivna rokerska pesma u kojoj se ponavljaju pojedini delovi. Na kraju je „Tides of the Mourning”, još jedan ep od 11 minuta lude vožnje mračnim melodijama koje vrhunskim muzičkim umećem prelaze u teške i melanholične tonove nakon čega stižu rif i mrvi vokali koji zajedno drobe koske na sitne delove.
