Od legendarnog albuma Shogun do zaboravljivog The Crusade, diskografija američkog metalcore sastava pokazuje sve – od genijalnosti do lutanja.
Otkako su se pojavili krajem 1990-ih, Trivium su bili na ivici između obećanog naslednika velikana i benda koji nikad neće ispuniti očekivanja. Na sreću, nisu poklekli. Matt Heafy i ekipa su izgradili karijeru dugu dve decenije, prošli kroz više muzičkih faza nego što prosečan fan može da isprati i ostali verni ideji da metal treba da grmi – ali i da ima dušu. Najavili su i novi album.
Ovde rangiramo sve njihove studijske albume, od najsavršenijih izdanja do onih koje bismo rado zaboravili. Neki su nas lansirali u nebeske visine rifova, dok su drugi poslužili kao podsetnik da ni veliki bendovi nisu imuni na promašaje.
Trivium je izbacio dva savršena albuma. Shogun je album koji definiše Trivium kao bend sposoban za epsko, tehnički besprekorno i emocionalno snažno. Spoj mitologije, progesivnog pristupa i sirove snage. Postoji reč na engleskom – masterpiece!
Ascendancy je zvuk jedne generacije metalcore klinaca. Himnično, agresivno, melodično – album koji ih je lansirao na scenu i još uvek zvuči sveže. Ove godine su turnejom obeležili 20 rođendan ovog kultnog izdanja. Čuli smo da je svirka bila odlična!
The Sin and the Sentence je odličan album kojim su se vratili u formu. Jake pesme, brutalni vokali, sofisticirani rifovi i lako pevljive pesme. Trivium je prodisao punim plućima. U istom odličnom rangu je In the Court of the Dragon, poslednje izdanje koje je neprijatno dobro za bend u dvadesetoj godini karijere. Upečatljiva kombinacija epskog narativa i muzike koja zvuči kao da mogu da sravne grad. Skoro kao Shogun!
What the Dead Men Say je solidan album, energičan, bez previše rizika. Neki će reći da je suviše siguran, ali na njemu ima odličnih numera, kao što je The Defiant. In Waves je trenutak kada su pokušali da osvoje širu publiku. Uspeli su delimično – album ima vrhove, ali i padove, ali je uvek dobro čuti pesme sa ovog albuma uživo. Uvek je zabavno, a veslanje zagarantovano!
Ember to Inferno je debi koji je pokazao potencijal, ali još uvek nezreo i nesiguran. Više je zanimljiv iz neke istorijske perspektive. Silence in the Snow je eksperiment bez guturala. Melodično, ali previše uglađeno i mlako. Vengeance Falls je proizvod previše kontrolisan od strane producenta. Zvuk sterilan, emocija izostala.
Na kraju, The Crusade je ambiciozan pokušaj da postanu nova Metallica – i potpuni promašaj. Nedostaje identitet, nedostaje osećaj, a ni vokalna promena nije pomogla. Ipak, dobro je što su to vrlo brzo shvatili.
Zaključno, Trivium je bend koji ne miruje. Njihov diskografski opus pokazuje i uspon i pad, ali i spremnost da uče iz grešaka i da se vrate jači. I zato ih i dalje volimo – ne zato što su uvek najbolji, već zato što nikad ne odustaju. Preslušajte ovde naš izbor najboljih pesama.
