Novosadska supergrupa na debiju na efektan način spaja gitarsko nasleđe slavne lokalne tradicije sa hip hopom i elektronskim zahvatima.
Sastav Trance Balkan Desorganisation nastao je kao produkt saradnje ljudi koji dolaze iz različitih muzičkih okruženja. Dok bubnjar Cina (Obojeni program) i basista Bebec (ex-Boye) čine rock okosnicu sastava, pevač Špira (ex Hain Teny) i DJ Dee (Hain Teny) predstavljaju mlađu generaciju, okrenutu prvenstveno hip hopu i elektronici.
Na prvencu Standard Progressive, TBD polaze od estetike koju su prvenstveno oblikovali Boye i Obojeni program, bogato je nadograđujući semplovima, dance ritmovima, punk i blues idiomima, prljavim bass deonicama provučenim kroz masne distorzije i, na kraju, sve to oplemenjuju hip hop narativima i angažovanim i inteligentnim tekstovima.
Snaga ovog albuma sastoji se, između ostalog, u tome što će u jednom momentu kod slušaoca prizvati duh, recimo, Discipline iz Refresh Your Senses, Now! perioda, a već u sledećem će ga baciti u koordinatni sistem koji pripada Boyama i Programu, te možda čak i Black Rebel Motorcycle Clubu. I to sve podjednako ubedljivo.
Biseri poput Stress ili Future pokazuju da raspon od garažnog rocka i hip-hopa nakalemljenog na odvrnute distorzije ne mora da bude tako velik, naprotiv; ovi različiti izrazi kod TBD-a zajedno funkcionišu izuzetno dobro, za razliku od većine sličnih pokušaja u Srbiji, koji se obično završe tragičnim spajanjem old school stila repovanja i wanna be Rage Against The Machine rifova. Crossover je kod TBD-a pomeren nešto više u pravcu prljavog rocka nauštrb hip hopu koji je donekle u drugom planu, ali je, uprkos tome, vrlo efektan. Osim hip hopa, na Standard progressiveu se mogu čuti i odlične rock vokalne deonice koje su sasvim dobro povezane sa pomenutim hip hop naracijama.
Album je snimljen u novosadskom studiju DoReMi, i zvuči dovoljno prljavo i low-fi, a opet sasvim razgovetno i precizno (zasluge idu Bebecu i Špiri).
Iako prva reakcija može biti nostalgičarska, pri svakom sledećem slušanju Standard Progressive se pokazuje kao moderno i sveže ostvarenje, čija se zrelost očitava na raznim nivoima, od onih krupnijih, vezanih, recimo, za autorski pečat, pa sve do onih manjih (ali ništa manje važnih) poput akcenta i dikcije u tekstovima na engleskom (loš izgovor je vrlo često boljka domaćih bendova koji se opredele za pevanje na engleskom jeziku; to sa TBD-om nije slučaj).
Na prvencu TBD-a je očigledan vrlo profesionalan pristup svakom elementu, ali ne na uštrb relaksiranosti. Iako ovo jeste vrlo ozbiljan i profesionalno urađen album, on nije napumpan pretencioznošću, niti je lišen preko potrebne doze ležernosti.
To, uostalom, i dolikuje ekipi za koju se s pravom može reći da je supergrupa ponikla u sasvim različitim pravcima domaće i strane muzike.
Iskusna rock postava organski je spojena sa nešto mlađom ekipom koja voli da se igra hip-hop rimama i vrcavom elektronikom, i već to je sasvim dovoljno da TBD isporuči materijal koji vrlo ozbiljno pretenduje na epitet jednog od muzičkih iznenađenja godine.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu Popboks
