Britanski praoci gothic rocka vratili su se u Srbiju nakon dugih 13 godina, a poprište gruvajuće ritam-mašine, prodornih gitara i oporog vokala Andrewa Eldritcha ovog puta bila je Luka “Beograd”.
Nekoliko hiljada zaljubljenika okupilo se na otvorenom platou na obali Dunava i prošlo kroz zlatni presek diskografije benda bez kojeg moderno muzičko mračnjaštvo ni iz daleka ne bi bilo tako zavodljivo, kul i seksi.
I da, kad kažem “zlatni presek”, mislim i na novije pesme koje su The Sisters of Mercy publici predstavili uglavnom tokom poslednjih 5-6 godina upravo na lajv nastupima, ali ih do sada nismo čuli u studijskoj verziji. Reč je o numerama koje su se te večeri 24. jula gospodnje 2025. godine savršeno uklopile u set listu sa onim dobro poznatim, studijskim, koje su oblikovale generacije i generacije gotičara i mnogih ostalih neuhvaćenih, neuklopljenih i prognanih.
Domaću podršku Vizelj sam nažalost propustio, a prema dostupnim snimcima reklo bi se da su napravili dobar šou – dakle, bio je to jedan standardni Vizelj. Ukoliko niste do sada gledali uživo jedan od prominentijih novih domaćih bendova, uradite to čim pre jer su im nastupi izuzetno uzbudljivi i prepuni neočekivanog. Diskografski su takođe prilično aktivni i, pogađate, neočekivani, tako da materijala za istraživanje i te kako ima.
Fast forward, dakle, pravo na 21:15h, kada su se siluete obavijene dimom i plavim svetlima pojavile na sceni i započele nastup sa Doctor Jeep/Detonation Boulevard. Odmah se nadovezala Don’t Drive On Ice, jedna od onih novijih, te starijim komadima Ribbons i Alice, ali i uslovno rečeno nešto novijom žestinom Crash And Burn (prvi put izvedena u Nemačkoj 2000. godine, ali nikad studijski objavljena).
Bend je sve vreme striktno fokusiran na izvedbu, komunikacija sa publikom (osim na bisu) ne postoji, ali na to smo već navikli. Četvorka potpomognuta neformalnim petim članom, znamenitom ritam mašinom po imenu Doctor Avalanche, vodila nas je meandrima jedne neverovatne karijere, koja je možda mogla biti još neverovatnija da je nisu pratili svi usudi koji su je pratili, ali to je već u domenu “šta bi bilo kad bi bilo”, čime se nećemo baviti.
Kada slušaš uživo komade kao što su Eyes of Caligula, I Will Call You, Here, On The Beach, Here, But Genevieve, uz apsolutno nezaobilazne mejnstrim hitove More, Temple of Love, Lucretia My Reflection i This Corrosion, sve to stapa u jednu fantastičnu celinu, jedan konzistenan udžbenik iz kojeg su jednako učili i EBM i Industrial i pop i metal izvođači.
Čak 21 pesma spakovana u set od nešto više od sat i dvadeset minuta bila je dobra ilustracija koliko jednostavna muzika može biti efektna, rečita i jezgrovita, a muzika The Sisters of Mercy to svakako jesu.
Od trenutka kada su odlučili da ne izdaju studijske albume, a ima tome već 35 godina, oni su izrazli u jedan potpuno novi fenomen za koji je pitanje da li bi u nekom drugačijem sledu događaja bio toliko intrigantan i zanimljiv.
Mrak je bio i ostalo njihovo srednje ime, ali su od njega uspeli da naprave đuskavac dostojan oproštajne žurke pred smak sveta. Malo kome je to pošlo za rukom i nadajmo se da ćemo još dugo đuskati na njihovim žurkama.
