Post-metal ne posustaje. Iako je u pitanju podpravac metala koji je već decenijama prisutan, deluje da bendovi ove provenijencije još nisu pokazali sve trikove i da je post-metal vrlo zahvalna platforma za eksperimente svih mogućih vrsta.
Ukoliko do sada niste imali prilike da naletite na The Atlas Moth, u pitanju je bend koji je aktivan već 11 godina. U tom periodu objavili su četiri studijska albuma, kroz koje su vrlo pažljivo gradili svoj zvuk, a u okviru vrlo rastegljivog pojma post-metala nikada im nije bio problem da koketiraju sa sludgeom, stonerom, pa i elektronikom. Na aktuelnom albumu “Coma Noir” taj eklekticizam naročito dolazi do izražaja.
The Atlas Moth na “Coma Noir” lako levitiraju izmeđe epskog vajba kakav neguju Crowbar i Northless, ali i onog rockerskog sludgea u maniru Torchea, Kylese ili Baronessa. Iako su i te kako posvećeni masivnim rifovima (poslušajte pesmu Galactic Brain) – jer šta je sludge bez rifa – veliki akcenat stavljaju i na atmosferu (poslušajte samo The Streets of Bombay). I upravo to je onaj faktor koji ih smešta na post-metal teren i izdvaja od klasičnih sludge bendova.
Ova ekipa se ne usteže da eksperimentiše, pa ćete u već pomenutoj The Streets of Bombay čuti slojeve mudro iskorišćene elektronike, što uz epske rifove i otrovne scream vokale rezultira pravom eksplozijom energije i brutalnosti, ali i sjajne atmosfere. Dobar primer eksperimenta je i pesma Smiling Knife, koja bi se glatko mogla nazvati vanbračnim detetom Mudhoneya i Dillinger Escape Plana, dok se The Frozen Crown ne bi postideli ni mnogi progressive metal sastavi. Na kraju, priču elegantno zaokružuju numerom Chloroform, koja bi najkraće mogla da se opiše kao My Dying Bride na esidu.
Ukoliko volite nabrojane žanrove, obratite pažnju na ovo izdanje. Moguće je da vam se neće odmah dopasti, možda će na momente delovati i neartikulisano, ali ako mu se dovoljno posvetite, otkriće vam čitav spektar bogatih nijansi koje poseduje.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
