Bez mnogo filozofije i sa mnogo filozofije, to je ukratko bilo veče sa bendovima Terror, Death Before Dishonor, Last Hope i Risk It.
Sjajan hardcore paket posetio je novu Zappa Barku i može se reći da je poprilično prijao, čisto da malo preseče veliki niz metal izvođača koje smo ove godine imali prilike da vidimo.
Osveženi, unapređeni i moram reći odličan prostor nove Zappa barke bio je pun već kod sastava Last Hope. Za nemački Risk It ne mogu da tvrdim jer sam ih i sam nažalost propustio, ali bugarski Last Hope su stari znanci i etablirano ime ne samo u Srbiji već i širom Evrope, te nije bilo nikakvog okolišanja i upoznavanja. Kako su izašli na scenu, zabava ispred bine je počela, naravno, ne u obimu koji je usledio kasnije, ali svakako sasvim dovoljno za jedno dobro zagrevanje.
Last Hope su u oko pola sata nastupa spakovali reprezentativne komade svoje diskografije, a publika je odgovorila stage divingom, šutkama, circle pitovima i ostalim vidovima hardcore veselja. Bugari su direktni i konkretni, a činjenica da traju toliko dugo (formirani 1994. godine) govori dovoljno.
Evropu su prokrstarili uzduž i popreko, ali čak i tokom nastupa odišu jednom skromnošću i stojimo-obema-nogama-na-zemlji stavom. Svakako vredni poštovanja, pa ako ih do sada niste zakačili, iako dosta često nastupaju kod nas, ugrabite prvu sledeću priliku, stvarno zaslužuju.
Sledeći ime sa ulaznice bio je bostonski powerhouse, što bi rekli Amerikanci, Death Before Dishonor. Oni su, baš kao i i zvezde večeri Terror, jedan od onih bendova koji je uporno i dosledno krčkao svoju karijeru i čini se da su nakon 25 godina najzad na mestu koje im pripada. Njihov zvuk je oštar i beskrompromisan, večito su na tankoj tromeđi između hardcore, punk i metalcore izraza, a ove godine osim 25 godina postojaja obeležavaju i izlazak šestog studijskog albuma Nowhere Bound.
Atmosfera je eskalirala kako su izašli na scenu, broj raspoloženih u pitu je momentalno skočio, zakuvalo se žestoko, a pevač Bryan Harris je svako malo, ako bi neko pao u pitu, signalizirao ostalima da ga podignu. Harris je takođe više puta tokom nastupa naglasio koliko vole da dođu u Srbiju jer su ovde zaista uvek sjajno dočekivani.
Nastup je trajao oko 30-40 minuta, a DB4D su demonstrirali jednu nonšalanciju koja obično krasi bendove koji iza sebe imaju ozbiljnu kilometražu i stejdževa ne zna im se broj, što sa ovom grupom jeste slučaj.
Kada vidiš da muzičari na bini uživaju dovoljno da nastupi jednostavno ne mogu da im budu tezga, to je dovoljno motivišuće i za publiku da uzvrati adekvatno, te je pomenuta minutaža možda i prebrzo prošla, mada, trebalo je sačuvati malo daha i duše i za ono što je usledilo.
Ekipa pod imenom Terror, predvođena harizmatičnim Scottom Vogelom, na sceni se pojavila čak nekih 10 minuta pre termina po zvaničnoj satnici i nemilosrdno prangijanje je krenulo u roku od odmah, toliko da je već posle par pesama bilo smisleno upitati se hoćemo li potonuti u reku u kompletu sa bendom i celim splavom.
Energija koju ovaj bend pumpa sve vreme je gotovo nepodnošljiva, a bilo da poruke o jedinstvu, sceni i muzici i pro i kontra pitanjima odašiljaju u pesmama ili između njih, to rade sa jednakom ubedljivošću i srčanošću. Nije dugo prošlo pre nego što se gomila ljudi iz publike popela na scenu i ludovala sa bendom koji se bukvalno nije ni video u masi ljudi, a u crowd surfingu se našao u čovek u invalidskim kolicima.
U nekih pola sata Terror su demonstrirali zašto su jedan od najprominentnijih i najcenjenijih hardcore bendova trenutno. Eksplozivnost kakva se ne viđa često, žestina bazirana jednako i na metalu i na hardcoreu, gotovo nepostojeća barijera između umetnika i onoga ko tu umetnost konzumira, sve su to stvari zbog kojih se zaista ponovo setimo onoga što je Vogel onomad pomenuo u nekom intervjuu, a to je da kada je na stejdžu, želi da podseti ljude zašto vole ovu muziku. Zato što ona čini da se osećamo delom nečeg vrlo stvarnog. I znate šta? Bilo je dovoljno stvarno.
