STATIC-X i DOPE u BEOGRADU: Zli disko za dobre ljude

Kombo u sastavu Dope i Static-X instantno nas je vratio u ne tako davnu prošlost, a zarad nostalgije nismo morali čak ni da žmurimo na bilo kakve nedostatke. Prosto, nije ih bilo.

Sparna noć cedila se polako po ljudima u Luci “Beograd”, sve omiljenijem sastajalištu koncertnih frikova svih vrsta. Ovi koji su tu bili 26. jula bili su zanimljiva mešavina najrazličitijih alternativaca koji bi devedesetih i početkom dvehijaditih bili mejnstrim, a danas su teški i pomalo anahroni andegraund. A možda je tako i bolje, jer je tako prvi susret ovdašnje publike sa dva velika imena nu ere bio nekako adekvatan, prijateljski i potpuno otvoren.

Utoliko je susret značajniji jer su bendovi bili umorni pošto su bukvalno istog dana iz Amerike stigli u Beograd, koji im je ujedno i prva destinacija na evropskoj turneji, ali energija koju su dobili od oko 1.000 prisutnih im je, verujem, lepo napunila baterije na samom početku putešestvija po Starom kontinentu.

Na binu su, tačno na vreme, prvi izašle kultne industrial/nu-metal glave Dope i odmah hitom Blood Money podigli atmosferu. Set je bio kratak, pa nije bilo ni vremena ni prostora za filozofiranje, dakle odmah u glavu. Ma koliko da su, kako su i sami rekli, bili iscrpljeni od jurnjeve, to se na nastupu uopšte nije videlo. Edsel Dope je odmah uzburkao masu jednim sasvim solidno izogovorenim “Pumpaj, let me here you, Serbia!”, a više puta se tokom nastupa vraćao toj reči, koja mu se očito dosta svidela. 

Energije nije falilo, ređale su se esencijalne Bring It On, Bitch, Debonaire, na Die MF Die je krenuo i ozbiljan mosh pit, videlo se, sve u svemu, da su ljudi došli da se lepo provedu, kako oni na bini, tako i oni ispred nje. Videlo se i da Dope očigledno imaju jednu finu bazu fanova, iako nekako nikada nisu uspeli da se probiju u prvu ligu alternative/nu-metala, ali ono što je najvažnije – i dalje su tu i i dalje udaraju jako.

Finiš njihovog nastupa bio je rezervisan za svojevrstan medli pesama I’m Back, Sick i Burn, da bi na samom kraju odsvirali obradu, kako rekoše, najgore pesme svih vremena, numere You Spin Me Around (Like A Record) (u originalu Dead or Alive).

Nakon pozdrava sa publikom bend nestaje sa scene, masa se zbija ispred bine i čekaju se zvezde večeri. Pauza se malo odužila jer Edsel Dope ipak frontmenuje i u jednom i u drugom bendu, pa treba malo vremena i za predah i za pripremu autfita. Pivo ili dva kasnije, jedan po jedan izlaze na binu ljudi koji danas predstavljaju Static-X i prvi nastup ovog benda ikad u Srbiji može da počne.

Set započinju numerama Bled For Days, Sweat of The Bud i Cannibal i to je to. To je taj sintetički zvuk koji je samo njihov, to su aranžmani koji rade po principu “manje je više” i to je bend koji je pre svega industrial, ali koji je nekako uspeo na veliko da “kupi” nu-metal publiku i za vjek i vjekov zaradi i tu etiketu,  mada to možda i nema mnogo smisla, ali koga briga.

Tony Campos, Ken Jay, Koichi Fukuda i Xer0 danas su nova Static-X iteracija i na bini zvuče i izgledaju perfektno. Vodili su nas od Terminatora Oscillatora i Wisconsin Death Tripa preko Get To The Gone i Fix pa sve do Black And White i Nine Inch Nails klasika Terrible Lie, a sve vreme je inače svedeni i asketski nastup obogaćivan elementima kao što su džinovske maskirane kreature na stejdžu ili baloni bacani u publiku, praveći jednu sjajnu party atmosferu i to party atmosferu koje se ne bi postideo ni Wayne Static.

Iako Wayne od 2014. više nije sa nama, u nasleđe je ostavio bend koji je osmislio i pokrenuo, čija je glavna pokretačka snaga bio, a čiju su viziju njegovi prijatelji nakon njegove smrti nastavili da neguju.  Možda nekima “to nije to”, ali ja sa tim uopšte nemam problem, pogotovo kada vidim na koliko je sjajan način Xer0 preuzeo baklju i nosi je dalje, bez ikakve patetike i pre svega dostojno i dostojanstveno. Bili su prijatelji, na kraju krajeva, a to poštovanje se vidi u svemu što Static-X 2.0 danas radi.

Nastup su završili numerama Cold, I’m With Stupid i, naravno, Push It i kao što sam mogao odmah nakon koncerta, tamo mogu i sada malo hladnije glave da konstatujem – da je bolje, ne bi valjalo. Imali smo prilike da vidimo jedan fantastičan nastup fantastičnog benda koji je preživeo ono što niko nije mislio da će preživeti.

Iako ih, kada su se pojavili, nisam baš najbolje kapirao, vremenom je sve leglo na svoje mesto i danas mi je više nego jasno zašto su oduvek imali (i imaju) tako lojalnu bazu fanova). Samo je jedan bend koji se usudio da svoju muziku nazove Evil Disco i samo je jedan bend uspeo da taj naziv i opravda. Zato đuskajmo do večnosti. Za Waynea!