Skunk Anansie u SKC-u: A posle kiše – uragan

Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Ponedeljak, 28. jun 2010.

Šesnaest godina posle osnivanja, osam godina od raspada i dve godine posle zvaničnog reuniona, furiozna engleska četvorka je posetila prestonicu. Zbog sinoćnih sat i dvadeset minuta vredeleo je čekati tolike godine.

Skunk Anansie su najzad bili ovde. Nismo imali prilike da ih vidimo onda kada su bili na vrhuncu popularnosti, već tek posle sedmogodišnje pauze i ponovnog okupljanja, no sinoćnji nastup nikako se ne bi mogao okarakterisati kao jahanje na staroj slavi ili otaljavanje posla u nekoj tamo vukojebini u istočnoj Evropi. Naprotiv.

Svojevremeno su nazivani britanskim odgovorom na Rage Against The Machine, što je u nekom trenutku možda i imalo smisla, imajući u vidu angažovanost, žestoki gitarski groove i energične nastupe harizmatične liderke Skin. Ta slika je vrlo brzo srušena, te su Skunk Anansie poprimili konture jednog od najzanimljivijih koncertnih rok izvođača 90-ih, konture benda koji je umeo da isporuči i ubitačne, ali i bolno emotivne numere.

Sinoćnji koncert je bio zanimljiv pre nego što je i počeo; neverovatna gužva ispred Studentskog kulturnog centra, tapkaroši koji se probijaju kroz masu užurbano tražeći „kartu više“, kašnjenje nastupa od preko dva sata i neviđeni pljusak koji je začinio celu priču, samo su neki od predkoncertnih utisaka.

Skunk Anansie bez prevelike pompe, a posle kratkog uvoda, na scenu izlaze oko pola jedanaest. Otvarajuća Selling Jesus raznosi sve pred sobom, Skin se, obavijena folijom, sa kapuljačom na glavi, žestoko baca i uvija na bini, publika burno reaguje, svi oduševljeno vrište, bašta SKC-a je krcata do poslednjeg mesta. Sledi Charlie Big Potato, dramatična pesma sa albuma Post Orgasmic Chill, te nešto svežija Because of You.

Uigrana četvroka na sceni izaziva odličnu reakciju publike. Skin je sjajna frontmenka, jednako je u stanju da natera publiku da urla iz petnih žila ili da u potpunosti zaćuti. Njen moćan vokal zvuči fantastično i u startu degradira svaku pomisao tipa „Može li ona to uživo?“. Svakako da može, i to mnogo jače, mnogo intenzivnije nego na studijskim snimcima.  

Sledi krhka The Charity, tek da preseče set energičnijih numera. I Can Dream i My Ugly Boy, koju Skin najavljuje obraćajući se basisti Cassu, sasvim lepo idu jedna uz drugu, a Skin pokazuje da se iza opasnog amazonskog looka nalazi vedra žena sklona humoru. Ona je žestoka i mračna baš kad treba, vedra i komunikativna takođe u pravim trenucima. Tokom koncerta se zahvaljuje na podršci i prijemu i više puta ističe da Skunk Anansie prvi put sviraju u Beogradu.

Nakon megahita Weak, nižu se Brazen, Cheap Honesty i ultra žestoka On my Hotel T.V… Skin se u više navrata baca u publiku, crowd surfing i stage diving odlično funkcionišu u prvim redovima, a Skin primećuje kako su „srpski momci baš snažni“. Regularni deo koncerta zatvara The Skank Heads (Get Off Me).

Sat vremena nije dovoljno, pa publika gromoglasno poziva četvorku da se vrati. Uskoro će ponoć, kučni red stupa na snagu, bolje bi im bilo da požure. Vraćaju se nazad, a na bisu sviraju najpre Hedonism, pesmu koju je većina pristnih željno iščekivala tokom čitavog nastupa. Slede lagana Squander i za sam kraj Little Baby Swastikkka, žestoka i funky, kao stvorena za zatvaranje jednog gotovo savršenog nastupa.

Skunk Anansie se, čini se, nisu promenili ni za promil. I dalje jednako energični, zvučno i vizuelno atraktivni, potkovani čvrstim i provokativnim stavovima, vrlo uspešno prevazilaze izazove proteklog vremena. Možda bi neki cinik insistirao na tome da je ovo “hit & run” turneja sračunata striktno na osnovu tržišnih principa ponude i potražnje, možda bi im neko zamerio da nemaju više onakvu dozu subverzivnosti kakvu su nekad imali. Sa druge strane, sinoćnji zvučni uragan je lako poništio sve slične analize, navodeći na jednostavan zaključak – ovo je bio jedan od boljih koncerata koje je prestonica čula i videla. N. M.

*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu Popboks