Skunk Anansie su na novom nastupu u Srbiji zadovoljili sve stavke koje bismo od njih očekivali.
Nije kao da smo imali spisak, ali imali smo. Neobuzdana energija, gotovo savršena set-lista, političke poruke koje su nažalost aktuelnije nego ikad, srčana i zajebana Skin, nežna i krhka Skin i atmosfera kao da su se ponovo susreli stari znanci (što i jesu) i sjajno se proveli.
Sparno veče u Luci Beograd otvorila je britanska umetnica Grove, što sam nažalost propustio, ali sudeći po njenom stilu i zvuku, u pitanju je bio jedan prilično adekvatan izbor za opening act. I zabeležio sam je za popravni, čim se ukaže prilika. I izbičevao sam po leđima se sedam puta za kaznu.
Skunk Anansie su se na sceni pojavili nešto posle 21h i nastup otvorili brutalnom numerom This Means War, koja uživo zvuči gotovo djentozno. Nakon tog surovog rifa bend prelazi u Charlie Big Potato i jasno je odmah da će ovo biti i nostalgija, okej, ali da Skunk ne treba posmatrati samo iz te prizme, pošto je lista pesama bila fino prošarana i novijim stvarima (An Artist is An Artist, Shame, Lost And Found, sve sa prošlogodišnjeg, vrlo solidnog albuma The Painful Truth), a koje su usledile brzo nakon furioznog uvoda.
Bend se, čini se, nije mnogo promenio, mada kada to kažem, mislim pre svega na Skin, koja i dalje izgleda bukvalno isto, kao da je ili u tajnosti pronašla eliksir večnosti ili je prodala dušu Đavolu ili oba. I ne samo da izgleda isto već i ima istu energiju kakvom je oduvek plenila. Harizma je prosto nešto što ova žena ima urođeno, a verujete joj jednako ako priča o LGBT pravima, ako vam udeljuje komplimente i priseća se ranijih dolazaka , ako ima da kaže koju o religiji (a imala je), Palestini ili sitnim, malim fašistima iz komšiluka, kakvih je danas nažalost ponovo više nego ikada u poslednjih nekoliko decenija.
U jednom trenutku ona sa svojom kamerom silazi i u publiku, a prenos pratimo na ogromnom video bimu i tih nekoliko minuta, osim što su bili hajlajt koncerta, prikazuju Skin i kao krhku i stidljivu ženu i kao stand-up komičarku i kao beskompromisnu perfromerku, sve o istom trošku.
Na listi pesama našle su se zatim i Because of You, nezaobilazne Weak i My Ugly Boy, a finiš regularnog dela uključio je pesme Yes It’s Fucking Political, I Can Dream, Tear The Place Up i Little Baby Swastikkka.
Sve u svemu, jedan odličan emotivni tobogan sa svim usponima i padovima i krešendom koji je bio baš po mom ukusu, sa mnogo žestine i gitarskih rifova kakvi se danas nažalost pripisuju nostalgiji, a kojih bi u mejnstrimu trebalo da bude u svakom trenutku, prosto zbog jednog kosmičkog balansa i sveopšte ravnoteže u svetu.
Nakon Swastikkke bend se povukao sa scene, a ispunjen plato Luke Beograd odmah je krenuo u dozivanje na bis, što se uskoro i dogodilo. Bend je izašao i raspoloženo nastavio dalje. Hedonism, Lost And Found, a za sam kraj AC/DC kover Highway to Hell i groovy kidalica Intellectualise My Blackness zaokružili su priču. Ali to nije bilo sve.
Iako znamo da bendovi iz kurtoazije često kažu “Uf, što nam je super ovde, vi ste najbolji na turneji, bolju publiku u životu nismo videli!”, ovog puta ne samo da se videlo da bend zaista uživa u svemu što se dešavalo tokom gotovo dvosatnog nastupa, već su na kraju i polukamerno odsvirali i predivnu You’ll Follow Me Down, koju na barem poslednjih desetak nastupa nisu svirali nigde, mada je na aktuelnoj turneji ranije jesu svirali nekoliko puta, ali vrlo, vrlo retko.
Tako smo u uslovima opšte šrinkflacije koncerata, kada svirke bivaju sve skuplje, a sve kraće, od britanske četvorke dobili nastup i set-listu na koju teško možemo imati zamerke. Uvek može da se spakuje još nešto, naravno, ali suma sumarum bilo je ovo jedno fantastično veče, koje će u moru ovogodišnje koncertne ponude svakako zauzeti jedno posebno mesto, taman kao i ono koje Skunk Anansie zauzimaju u našim životima evo već više od 30 godina.
