Nakon kratkog letnjeg predaha, koncertna sezona nastavljena je nastupom odličnog italijanko-nemačkog paketa, uz adekvatnu domaću podršku.
Sadist i Obscura priredili su odličan šou u beogradskom Dorćol Platzu, kome bih mogao da nađem samo jednu zamerku – trajanje. Još uvek se ne mirim sa činjenicom da koncerti sada definitivno traju između 45 minuta i sat i 15 minuta po bendu, ali izgleda da je to to, to je novi standard, barem za neku bližu budućnost.
Domaća podrška bilo je novo beogradsko deathcore/grindcore ime Cut Eyes, koje sam nažalost propustio. Ime jeste novo, ali imena koja ga čine nikako nisu. Na čelu sa Jovanom Dorkinim, veteranom kojeg znamo iz bendova kao što su Magma ili Instead of A Kill, ostatak benda takođe čine veterani koje znamo iz niza bendova, od Alogije i Psychoparadoxa preko Banea i Draconica do Amon Dina. Dakle, preslušajte njihove studijske snimke, a svakako nemojte ponoviti moj propust već ih pogledajte uživo čim vam se ukaže prilika. Ima se šta čuti.
Kultni italijanski sastav Sadist na scenu je izašao čak i malo pre nego što su bili najavljeni, a u narednih oko sat vremena i 11 pesama prošetali su nas kroz svoju diskografiju, gde je naglasak bio na albumima Crust, Tribe i Season In Silence, uz dve numere sa aktuelnog Something to Pierce i po jednom sa izdanja Firescorched i Spellbound.
Set su, logično, započeli najpre funky instrumentalom Respirium, a potom i zapaljivom groovy numerom Something to Pierce sa istoimenog novog albuma, koji je zašao ove godine). Nakon toga su prošarali najpre tribalnim groove/death komadom Accabadora, zatim kabaretskom Escogido i etnom obojenom Indiom (obe sa voljenog Tribea) i mogu reći da ovaj miks sjajno funkcioniše, iako govorimo o pesmama koje su nastale u razmaku od tačno 30 godina. Fretless bas pršti na sve strane, a prate ga nepredvidljivi ritmovi i neuhvatljivi rifovi. E sad, da li to objektivno dobro šljaka ili sam samo ja bio previše ushićen što ih gledam uživo pa mi je zato sve ferceralo savršeno, to ne znam, a možda nije ni bitno.
Sadist pripadaju staroj gardi technical death metala, dakle ne onoj koju reprezentuju recimo mlađe kolege Obscura, već onoj čiju okosnicu čine imena kao što su Cynic, Pestilence i Atheist. Iako Sadist, po mom mišljenju prilično neopravdano, nikada nisu dovoljno priznati i ubrojani u tu prvu ligu bendova, Đenovljani su svih ovih godina bili konzistentni i dosledni u eksperimentisanju i sve vreme su istraživali različite teritorije death i progressive metala, kao i jazza i etno motiva. Danas se bend personalno sveo na pevača Trevora Nadira i gitaristu/multinstrumentalistu Tommyja Talamancu, a uz njih su trenutno u ulozi session i live muzičara basista Davide Piccolo i bubnjar Giorgio Piva.
Ovaj tim uživo funkcioniše odlično, uigrano, iako je session polovina benda tu tek poslednje dve-tri godine. U Dorćol Platzu su nas iskusno vodili meandrima svog specifičnog death metala obojenog najrazličitijim nijansama drugih žanrova i zbog toga je, iako je sam nastup, a pogotovo komunikacija sa publikom, povremeno odisao tezgaroškim manirom, zaista vredelo videti ovaj bend na sceni.
Sa albuma Crust mogli smo da čujemo sirovu industrial/sympho orijentisanu Perversion Lust Orgasm, a na nju se odmah nadovezala, kao i na albumu, razbijačina The Path. Nije, naravno, izostala ni tehnika malo novije generacije, pa smo sa albuma Season in Silence imali prilike da čujemo naslovnu, kao i numeru The Attic And The World of Emotions. Meni je ovo inače jedan od dražih Sadist albuma zbog sjajnog spoja samog muzičkog stila i scream vokala, što je tek jedna od dimenzija ovog inače odlično ocenjenog i prihvaćenog bisera Sadist diskografije.
Set su zatvorili razigranom numerom Tribe sa istoimenog izdanja iz 1995. godine i jedini žal ostaje zbog pomenutog trajanja koncerta, jer bend sa tako impresivnom diskografijom prosto ne može da za tako kratko vreme napravi dovoljno dobar presek karijere, pa ćemo za numere sa nekih drugih albuma, koji su potpuno izostali, morati da sačekamo neku novu, bolju priliku.
Nakon uslovno rečeno stare škole, na binu je stupila nova, ukoliko je uopšte moguće to reći za nekoga ko je na sceni gotovo 25 godina. Ili hajde da kažemo da to nije nova škola već jednostavno – drugačija. Brat Steffen Kummerer, naš stari znanac i alfa, omega, sigma i delta nemačke mašinerije Obscura u svom je slotu od nekih takođe sat vremena pokazao zašto ovaj bend u svim svojim inkarnacijama i dalje uživa ogromno poštovanje publike.
Nakon prošlogodišnjih turbulentnih personalnih dešavanja, kada je bend napustilo 3/4 članova, Steffen je okupio novu ekipu (Kevin Olasz, Robin Zielhorst i James Stewart) i moram odmah da primetim da ekipa funkcioniše fenomenalno. Posebno bih istakao entuzijastičnog gitaristu Kevina Olasza, koji se na sceni sve vreme sjajno zabavljao i nije skidao osmeh sa lica. Naravno, ni ostatak benda nije zaostajao u dobroj energiji.
Nastup je uglavnom bio fokusiran na poslednja dva albuma A Valediction i A Sonication, pa je početak nastupa bio rezevisan za pesme Forsaken, Silver Linings i Evenfall. Već u startu, dakle, imamo situaciju. Bilo da pričamo o uvodnoj epskoj Forsaken, o Silver Linings, koja nas dobrano vuče na jedan priličko bodomast teren ili o Evenfall, u kojoj imamo beskrajan sitan vez fretless basa ukomponovan sa melodeath pasažima koji su dostojni jednog Dark Tranquillityja, sve ovo jednostavno zvuči previše dobro, gotovo nepodnošljivo dobro.
Ako vam neko ikada kaže da ekstremna muzika ne može da zvuči emotivno, samo mu pustite nešto od Obscure i tanki argumenti će vrlo brzo bili utopljeni u kosmičkom beskraju vanserijske umetnosti ovog benda.
Slušati kako Obscura prepliće himnične i proggy solaže, dok ispod svega prede ultrabrza blastbeat caktalica, kako vešto balansiraju od virtuoznog galopirajućeg tech-deatha i poletnih rifova do onih teških-k’o-zemlja djenty rifčuga (Devoured Usurper nam je pomerila bubrege iz ležišta), zaista je neverovatno iskustvo. Kada na to dodamo i prebrutalne Steffenove vokale, bilo da ih peva u growl ili scream modu, reči zaista postaju manjkave u dočaravanju moći ovog benda.
Zvuk je perfektan, tako da tehnička superiornost benda dolazi do punog izražaja. Publika divlja u pitu, nije baš ludo kao što ume da bude, ali bend je u tom smislu adektvatno ispoštovan. Steffen se na momente u pauzama između pesama priseća ranijih nastupa u našoj zemlji (a odlično su dočekani svaki put) i generalno postoji jedan opušteni i prijateljski vajb.
Nižu se Emergent Evolution, In Solitude, ali i klasici poput Akroasis ili The Anticosmic Overload. Tu je i The Sun Eater, a koncert ulazi u veliki krešendo furioznom numerom When Stars Collide, kada gitarista Kevin silazi u publiku i dovršava poslednje tonove okružen dlanovima i telefonima prisutnih. Nakon toga bend se na kratko povlači sa stejdža, ali se ubrzo vraćaju i na bis srčano isporučuju sedmominutno nadahnuće pod imenom Septuagint. Da ga jebem ako može bolje.
Na kraju, zanemarimo li prekratku minutažu koncerta i ne baš fantastičnu posetu, bio je ovo jedan sjajan presek onoga što technical/progressive death metal nudi danas, ono što je nudio u decenijama iza nas, a videćemo šta nas tek čeka u budućnosti. Činjenica da smo rame uz rame mogli da vidimo i čujemo dva benda koji su žanrovski naizgled isti, a opet tako različiti u onome što rade svedoči o snazi metala koja u svojim najrazličtijim iteracijama i oblicima traje već gotovo 60 godina. A nešto imam osećaj da nas uzbudljive stvari tek čekaju.
