Danski metalci na nesvakidašnji način spajaju metal i disco pop. I to funkioniše.
Ukoliko izuzmemo nevešti debi Velvet Noise i njegovog naslednika Confusion Bay, na kojem smo mogli da čujemo vrlo dobar industrial metal i koji je, na koncu, verovatno najzaslužniji što se ime Raunchy počelo sve češće pominjati na evropskoj teškogitarskoj sceni, sva ostala izdanja ovog danskog benda su bila na nekoj drugoj strani, onoj na kojoj nema ničeg problematičnog u mešanju melodeatha, metalcorea, industriala i zaraznog discopopa.
Od Death Pop Romancea (2006), preko Wasteland Discothequea (2008) do ovde recenziranog A Discord Electrica, Raunchy su pažljivo razvijali koncept koji bi se podjednako mogao nazvati i sladunjavim popom i brutalnim metalom. A Discord Electric nudi melodije zaraznije nego ikad, ali i vrlo efektne rifove i aranžmane. Iako će u pogledu aranžmana ovaj bend teško nadmašiti ono što je uradio na Wasteland Discothequeu, A Discord Electric je u celini gledano znatno zreliji i hitičniji. Tome prvenstveno doprinose nesvakidašnje vokalne deonice u izvedbi klavijaturiste Jeppe Christensena, čiji cleanovi zvuče grešno dobro u kombinaciji sa harsh i clean vokalima pevača Kaspera Thomsena.
Počev od epične Dim The Lights And Run, preko žestoke Street Emperor pa sve do letnje-sounds-pretty-gay-and-popy numere Big Truth, Danci se savršeno snalaze unutar meandara elektronike, rifova, efektnih višeglasja i aranžmana kakve trenutno nema nijedan drugi bend u žanru. O izgledima da im se na tom planu neko u skorije vreme bar primakne izlišno je i govoriti, tako da se mirne duše i sa punim pravom može reći da je Raunchy danas jedan od nekolicine bendova kojima se etiketa unikatnosti može prilepiti bez ikakve rezerve.
Distorzirani gitarski udari se na ovom albumu efektno i gotovo organski nadovezuju i smenjuju sa rafiniranim pevačkim bravurama, a svaka pesma, kao i album u celini, funkcionišu konherentno uprkos naizgled šarenoj idejnoj podlozi i neretko vrlo izlomljenim, ali dinamičnim aranžamnima. Ono što je kod Raunchyja specifično je i to što se na gotovo svakom albumu nađe bar po jedna izuzetno uvrnuta numera (ili cover) nesvakidašnja čak i u kontekstu filozofije krajnje nekonvencionalnog kompozitorskog pristupa samog benda.
Tako su nas svojevremeno počastili obradom Wham! klasika Last Christmas, potom Rokwellove Somebody’s Watching Me, a na red je sada došla i jedna autorska boleština pod nazivom Big Truth. Neobična kakva jeste, sa preteranim komercijalnim potencijalom, ova numera uprkos optimističnom i „sunčanom“ prizvuku nosi i jednu dozu hladnoće i melanholije imanentne jedino evrosevernjacima.
Tematika Raunchy pesama je verovatno jedini segment u kojem nikada nije bilo značajnijih oscilacija. Hedonizam, žurke, žene, alkohol i preterivanje svake vrste i dalje su zvezde vodilje u lirskom izrazu ovih Danaca. Iskren pristup i direktan jezik je ono što onemogućava Raunchyju da u temama koje su, realno gledano, trivijalne i bezvezne, sklizne u banalnost.
Raunchy nije mračan, zli metal bend koji okolo detinjasto maše retrogradnom infantilnom satanističkom ikonografijom. Raunchy je metal 21. veka, bend koji bi trebalo da bude paradigma za razvoj pravca (ili bar nekih njegovih delova) u narednim dekadama. Bez obzira što oni prave melodije koje konzervativne metal struje nazivaju pederskim i na krajnje drzak način inkorporiraju pop u brutalnu metal matricu, Raunchy celim svojim konceptom pokazuju da beskompromisnost leži u poštovanju isključivo sopstvenih principa, nikako tuđih. To može podrazumevati melodije koje je danima nemoguće izbaciti iz glave ili rifove i vrištanja od kojih se diže kosa na glavi, ali je princip uvek isti-negovanje integriteta otpornog na sve pritiske, pa čak i one koji dolaze od publike, koja je, kako kažu mnogi, jedina i bitna u celoj priči.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu Popboks
