Usred novog talasa haotičnih dešavanja u Srbiji, 12. avgusta imali smo prilike da u Beogradu vidimo dva sjajna benda u naponu kreativne i sviračke snage.
Dok već devet meseci živimo u svojevrsnom permanentnom vanrednom stanju usled borbe protiv jednog ultimativnog zla, često se preispitujemo da li je u redu u ovakvim okolnostima uopšte otići na neki koncert. U takvoj nekoj atmosferi otišlo se na kraju na jedan koncert u dubokom letnjem periodu, kad mu vreme nije, ali može se reći da je vredelo.
Pyrrhon i Replicant, jedni iz Njujorka, drugi iz Nju Džersija, nastupili su pred ne baš mnogo popunjenim KC Gradom, ali za profil jednog ovoliko underground događaja i to usred radne nedelje (utorak) organizatori, čini mi se, mogu da budu zadovoljni.
Prvi su, tačno po satnici, nastupili Replicant, koji su se fokusirali na materijal sa poslednjeg studijskog izdanja Infinite Mortality i koji trenutno predstavljaju jedno od najuzbudljivijih imena disonantne death metal scene.
Iako je set trajao nešto manje od sat vremena, aubjektivni osećaj je da je trajao bar dvostruko više, prosto je neverovatno šta ovaj bend spakuje u pesmu od 3-4 minuta, od Ulcerate disonanci na vrhunskom nivou, preko klasičnog death metala i ozbiljno dobrog gruva do proggy fristajlovanja.
Dosta minutaže otišlo je na pomenuti Infinite Mortality (Acid Mirror, Shrine to the Incomprehensible, Orgasm of Bereavement, Nekrotunnel…) i njegovog prethodnika Malignant Reality (Excess Womb, Coerced to Be, Relinquish the Self…), uz još par stvari mimo ova dva izdanja, što je sve na gomili bio jedan zaista fantastičan presek mogućnosti i moći ove ekipe.
Iako prilično mlad bend, Replicant su kroz tri albuma imali prilično zanimljivu trajektoriju razvoja. Već na prvom full-length izdanju Negative Life zvučali su možda i previše zrelo, a ta zrelost je od tada poprilično “eskalirala”, što se vidi kako u kompozitorsko-idejnom pristupu na najsvežijem albumu Infinite Mortality, tako i u scenskom nastupu, gde ekipa ne shvata sebe previše ozbiljno i često se sprda sa pojedinim metal klišeima, ali je u svirci preozbiljna i to je prosto milina gledati.
Pevač se potrudio da nauči dosta lokalnih reči i izraza, pa je svako malo nešto govorio na srpskom, nazdravljao publici i isticao da prvi put sviraju u ovim krajevima, te da su veoma zahvalni prisutnima, s obzirom na to da je utorak i da sviraju dva totalno UG benda iz neke tamo ‘murike.
Sve u svemu, jedna intimna, prisna atmosfera, obojena besprekornim, kompleksnim metalom jednog od zasigurno najkvalitetnijih bendova današnjice, makar u okvirima savremenog death metala.
Ako ih do sada niste slušali grube (ali baš grube) reference koje bi mogle da vas navedu na to kako ovaj bend zvuči su Ulcerate, Portal, Gigan ili Imperial Triumphant, tako da, ako volite bilo šta od ovih sastava, a niste slušali Replicant, trebalo bi da im date šansu, verovatno se nećete pokajati.
Drugi bend koji je nastupio ove večeri bila je njujorška ekipa Pyrrhon, a njihova vizija eksperimentalnog death (i ne samo death) metala danas se kreće u dijapazonu od The Dillinger Escape Plana do Chat Pilea, dok bi se neke pesme bogme dopale i fanovima kultnih Idles. Dakle, računajte u njihovom izrazu na dosta noisea i mathcore/metal fazona, ali se tu više drže pomenutog DEP stila pre nego recimo Norme Jean.
Nastup su započeli oštro, pesmom Not Going to Mars, koja otvara njihov poslednji album Exhaust, kojem je i posvećena ova ko-turneja sa Replicantom, a ovaj album je i dominirao set-listom. Imali smo tako prilike da čujemo i druge fantastične komade sa tog izdanja kao što su Strange Pains, Out of Gas ili Hell Medicine…, a energija i ceo vajb su bili dosta drugačiji nego na Replicantu, s obzirom na to da je Pyrrhon, iako suštinski ukorenjen u death metalu, bend koji je značajno žanrovski fleksibilniji i naginje pomalo i na tu hip/alter stranu na kojoj ćemo ih, moguće, u budućnosti još više gledati, ako je suditi po njihovom dosadašnjem diskografskom razvoju.
Atmosfera je i tokom njihovog nastupa bila krajnje opuštena, bend je prilično komunikativan, a iako je čisto uživanje gledati svakog od njih u izvedbi, moram da izdvojim gitaristu Dylana DiLellu, koji je prosto nestvaran u onome što radi.
Svi su oni, naravno, i tu mislim na oba benda, iskusne kajle koje su prošle američku i posebno njujoršku UG scenu uzduž i popreko i svirali u gomili bendova (između ostalih i u Imperial Triumphant, Artificial Brain, Windfearer…), tako da se vidiljivo iskustvo, kilometraža i zrelost nekako podrazumevaju, ali kada vidiš takve bendove uživo i kada te nečija muzika i posle 35 godina praćenja nekog žanra opet dotakne, iznenadi, fascinira i natera ti onaj zlokobni osmeh na lice, znaš da si bio na pravom mestu u pravo vreme i da za dobru muziku nema ni zime ni deficita.
