PLEJER IZBOR: 30 najboljih albuma u 2019. godini

Godina za nama na momente je delovala prilično mršavo u pogledu produkcije gitarske muzike. Ukoliko je uporedimo sa 2018. godinom, ova svakako jeste bila značajno slabija, ali činjenica da veliki broj kandidata na kraju nismo uvrstili na listu govori da se 2019. na kraju ipak nekako “povadila”.

Neki su debelo podbacili (Leprous, u vas gledamo), neki su opravdali očekivanja (Tool, Slipknot…), a neki su i neverovatno iznenadili (Voyager). Sve u svemu, možemo biti zadovoljni krajnjim ishodom, a ova lista, kao i sve druge slične, trebalo bi da bude samo polazište za dalje istraživanje i otkrivanje muzike. A ima je onoliko.

Tool – Fear Inoculum (Progressive metal)

Gotovo sat i po muzike koju je Tool isporučio na najnovijem izdanju analiziraće se, otkrivati, istraživati, žvakati i sažvakavati u godinama koje dolaze. Ili bar do sledećeg albuma. Za početak, da konstatujemo ono najočiglednije – peti album Toola je njihov najatmosferičniji do sada. Da li su sazreli? Pa, teško da se za bend koji iza sebe ima “Lateralus” i “Aenimu” može govoriti da je “sazreo”. Pre će biti da je ovo prosto naredni korak u njihovom spiritualnom istraživanju samih sebe. Svaka numera predstavlja pravi mali ep, demonstraciju beskrajnih mogućnosti koncepta zvanog Tool i lepotu muzike sa velikim M. Ovaj bend je, ako ćemo da budemo realni, svoj kreativni vrhunac već doživeo. “Aenima” i “Lateralus” teško da će ikada biti nadmašeni i sjajna je stvar što smo u realnom vremenu bili svedoci njihovog stvaranja. “Fear Inoculum” je nešto drugo. On predstavlja relaksirani korak dalje na transcedentalnom putovanju benda koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji moderne muzike.

Life of Agony – The Sound of Scars (Alternative metal)

Šesti album njujorških hardcore legendi i nastavak priče o problematičnom tinejdžeru iz Bruklina, koja je započeta još pre 26 godina na „River Runs Red”, odzvanja melanholičnom istrajnošću koju cepaju masivni rifovi. Emotivna muzička prepričavanja dočaravaju fantastične vokalne performanse Mine Caputo, začinjene dinamičnim i teškim zvucima gitare koju prati odlična ritam sekcija. Vanserijski miks alternativnog metala i grungea začinjen je HC punk momentima. Izdvajamo numeru „I Surrender”, koja fantastično zaokružuje ovaj konceptualni album!

Knocked Loose – A Different Shade of Blue (Metallic hardcore)

Najnovije izdanje Knocked Loosea produkcijski i muzički je utegnuto do maksimuma. Metallic hardcore je njihova stvar, a zlokobna agresija srednje ime. U najboljem maniru onoga što rade nešto stariji i iskusniji Code Orange, Knocked Loose svojim rifovima, otrovnim screamovima i masivnim brejkovima kidaju meso. Ako ova maksimalno metalizirana verzija hardcorea preživi status trenda i zadrži se na sceni, Knocked Loose će svakako biti jedan od njenih kamena temeljaca.

Opeth – In Cauda Venenum (Progressive metal/rock)

Nema mnogo bendova na svetu prema kome sami fanovi imaju toliko bipolaran odnos kao prema Opethu. Slavljen i obožavan, mastermind benda Mikael Akerfelt često se nalazi na meti kritika ljudi koji se, sa druge strane, kunu u njegov rad. Čak i ako spadate u one koje je Opeth smorio, koji bi voleli više growla ili možda onih koji bi voleli melanholiju albuma Damnation, ali ipak preslušavate svako naredno izdanje u nadi da ćete dobiti ono po šta ste došli, ne možete reći da im manjka ideja i da možete predvideti šta je njihov sledeći karijerni korak. In cauda venenum nije ono što ste očekivali – šta god da je to bilo. Ili je sve što su svi gorenavedeni očekivali, odjednom. Izdat na dva jezika, maternjem švedskom i engleskom, ICV pruža slušaocu dve potpuno različite senzacije, obe dobre na svoj način. Sa muzičke tačke gledišta, ovo je njihov možda i najeksperimentalniji i najprog album do sada, ne nužno na metalski način na koji smo do sada navikli – njegova kompleksnost se ogleda kroz pristup, miksovanje žanrova i uticaja, bez ikakve zadrške. Ne radi na prvo slušanje i nije lagan, iako, ironično, nije toliko napadno gitarski odsviran kao neka prethodna izdanja benda, ali već posle nekoliko vrtenja možete uvideti njegovu vrednost u delovima i detaljima pesama. Švedska verzija zbog jezika daje dozu egzotike i savršeno leži ovom ionako ekscentričnom albumu, dok engleska malo kompenzuje haos i prilagođenija je za slušanje onima koji, citiraću anonimnog komentatora iz jedne prog FB grupe, ne znaju za šta da se uhvate u pesmi. Suština je da je In cauda venenum daleko od vrhunca benda, ali predstavlja jedan interesantan eksperiment kome posle nekoliko, po mom mišljenju, fail albuma, treba posvetiti pažnju i prepustiti mu se i uživati u čudnovatosti, iako mu je teško odrediti žanrovsku pripadnost.

Agnostic Front – Get Loud (Hardcore)

Pioniri hardcore crossover scene iz Njujorka su upotrebili stari muzički recept, koji je sada već pomalo i nostalgičan, na dvanaestom kratkom muzičkom ostvarenju od svega 30 minuta. Jednostavno, ali jezgrovito, himnično, brzo, kratko, jasno i glasno, bez mnogo okolišenja. Hardcore, pravo u glavu! Lirski sadržaj je isto tako veran hardcore korenima – jeziva društvena realnost, depresija, pokvarena politika i truli političari, nasilje i oružje. Sve te „divne” teme koje redovno pratimo na malim ekranima. Favorit je „In My Blood”, a omot je odličan!

Blood Incantation – Hidden History of the Human Race (Progressive death metal)

Na kraju 2019. godine teško ćete naći listu najboljih metal albuma na kojoj neko mesto nisu zauzeli Blood Incantation sa svojim drugim studijskim albumom. Hidden History of the Human Race u svojih 36 minuta predstavlja jednu spiritualnu vožnju tokom koje možemo čuti jedno dosta drugačije poimanje death metala. Morala bi tu da se doda i odrednica progressive, ali i dalje bismo bili vrlo daleko od konačnog i preciznog opisa ovog izdanja. Recimo samo da se albuma Hidden History of the Human Race ne bi postideli ni Death ili Monstrosity, eto toliko je monumentalan.

I Prevail – Trauma (Metalcore/Post-hardcore)

Iako je u recenzijama često opisivan kao ‘album koji ponovo oživljava rock muziku’, album Trauma radi jednu drugu, i rekla bih, bitniju stvar – u svetu u kom generička trap muzika apsolutno dominira, I prevail izlazi na scenu sa svežim, catchy, modernim, ali nikako ispraznim i banalnim zvukom koji je prijemčiv mlađoj publici koja tek definiše svoj ukus. Ovaj album je, mnogo preciznije rečeno, ulazak tvrđeg zvuka u mejnstrim na velika vrata – slobodno možemo reći, album na kojem će stasavati buduće generacije klinaca – nešto poput Linkin Parka ranih dvehiljaditih. Najavljen eksplozivnim singlom Bow down, album Trauma nudi nešto drugačiji zvuk nego što bi očekivali posle te sjajne pesme, ubacujući elemente hiphopa, hipnotišuću elektroniku i snažne refrene. Ni u jednom trenutku dosadan, drugi album američkih metalcore nada je užasno versatilan, kroz zvuk, teme i tekstove i svakako nam najavljuje da ćemo ovaj za ovaj bend koji hrli ka vrhu (nominovani su za Grammy u čak dve kategorije!) tek čuti.

Mgla – Age of Excuse (Black metal)

Blackeri iz Krakova su na četvrtom albumu bez greške nastavili put magle ustrojen na prethodniku „Exercises in Futility”. Poljaci su melodičnim, žilavim i nihilističkim kidanjem stvorili okrutnu, brutalnu, opaku i jezivu atmosferu. Razjareni, mračni rifovi pod hladnim tušem brzih i oštrih udaraljki tvore strah koji ledi kosti i krv u žilama. Tokom celog muzičkog opusa od 42 minuta, na majstorski način je stvorena ravnoteža pobesnelosti i pročišćenja, a najviše na „Age of Excuse III”. Kakav album, bez greha!

Astronoid – Astronoid (Progressive metal/Post-metal)

Astronoid već godinama unosi potpuno novu svežinu na metal scenu. Na novom albumu imaćete utisak da sve vreme slušate jednu pesmu epskog trajanja, u kojoj Astronoid konstantno balansiraju na tankoj žici satkanoj od niti prog metala i post-rocka, povremeno naginjući na ovu ili onu stranu, ali ne padajući nijednog trenutka. Na “Astronoidu” ćete ponekad čuti neki Enter Shikari vajb; ponekad će vam delovati da God Is An Astronaut i Haken džemuju zajedno (Lost); ponekad će se provući i neki hiljadu puta umekšani Meshuggah rif (Ideal World, I Wish I Was There While The Sun Set). Ali na kraju, sve će to biti jedan jedini i neponovljivi Astronoid.

Slipknot – We Are Not Your Kind (Nu metal/Alternative metal)

Taman kada smo pomislili da smo čuli sve od njih, Slipknot se vraćaju šestim albumom snažnije, brže, agresivnije, odraslije i kreativnije. Lirički neuporedivo zreliji u odnosu na prethodne, We are not your kind u nekih sat i malo više sažima nakupljeni bes, bol, traume i vodi kroz proteklih pet godina benda koliko je prošlo od prethodnog izdanja i u kojima su se privatno i poslovno našli pred gomilom životnih izazova – raskidi, razvodi, gubici, mentalni problemi, promene u sastavu benda. Ovaj album je snažan, moćan, mračan i nepredvidiv i to ogleda u svakoj pesmi. Uspeli su da se odmaknu od kompozitorskih kalupa, ubace potpuno sveže elemente koji ipak ne razbijaju prepoznatljivost benda, a doprinose atmosferi i govore da su oni još uvek jedan od najboljih bendova na sceni. Iako se možda die-hard fanovi benda ne bi složili sa mnom, iako eksperimentalan, ovaj slbum SlipKnota je najpuniji, najkompleksniji i najcelovitiji album u njihovoj karijeri. Svaka pesma je upečatljiva i svaka je dobra, što je retko. Pet zvezdica.

White Ward – Love Exchange Failure (Post-black metal)

Ako vam je kojim slučajem nedostajao Deafheaven tokom ove godine, i više nego pristojna zamena je drugi album ukrajinskog benda White Ward. Trijumfovala je nesvakidašnja kombinacija savremenog džeza i sirovog metala upakovana u kutiju iz koje kao baloni lete emocije – tuga, bes i očaj. Baloni u jednom trenutku pucaju zbog čarobnih i magičnih tonova saksofona. Predivno! Ukrajinci se ne libe eksperimentisanja, zbog čega je black metal scena bogatija za još jedno izuzetno ostvarenje. „Poisonous Flowers of Violence” je favorit.

Inter Arma – Sulphur English (Sludge/Death Metal/Post-metal)

Surovo i sirovo, tako bi ukratko mogao da se opiše Sulphur English. Najbolji album Morbid Angela koji Morbid Angel nisu snimili. Inter Arma i na četvrtom studijskom izdanju sežu do najdubljih sedimenata death, black i doom metala, kreirajuć moderan post-metal mozaik koji je jednako gotivan i Pitchfork i Revolver publici.

Periphery – Periphery IV: Hail Stan (Progressive metal/Djent)

Iako etiketa ‘pioniri djenta’, zavisno od kruga ljudi sa kojim razgovarate, zvuči i kao kompliment i kao uvreda, jedno je sigurno – Periphery je bend koji se uhvatio u koštac sa tim i izašao kao pobednik, stavljajući i one koji nisu baš fanovi pred ozbiljan šesti album. U oči odmah zapada duhoviti naziv, dajući prostor snažnoj ironiji i autoironiji i podsećajući nas da ne moramo sebe toliko ozbiljno da shvatamo. Pa ipak, Hail Stan jeste ozbiljan album koji prikazuje odrastanje ovog benda kako muzički tako i tekstualno. Agresivan u svojoj prirodi, ovaj album je takođe dosta melodičniji nego što bismo od njih očekivali. Otvara ga sjajna pesma ‘Reptile’, suludih 17 minuta koji će u godinama ispred nas služiti kao primer kako napraviti modernu prog metal pesmu u koju se pakuje kompozitorsko umeće, sviračka virtuoznost, agresivnost, mnoštvo neuhvatljivih ideja koje se na kraju spajaju u epsku celinu, a da pritom ne smore slušaoca. Leprous je umnogome pao na tom testu na poslednjem albumu. Svakako, čak i ako niste fan benda, dajte priliku albumu Hail Stan jer će vas iznenađivati iz pesme u pesmu, a ako vam je potreban podstrek u tome – krenite samo sa prvim singlom Blood Eagle. Nećete biti razočarani.

Moon Tooth – Crux (Progressive metal)

Jedan od najinteresantnijih aktova na metal sceni u poslednjih 7-8 godina oglasio se u ovoj godini izdanjem “Crux”. Dok su na prvom albumu “Chromaparagon” isporučili potpuno unikatni stil koji spaja razuzdane math metal ritmove, ultra masivne i spore rifove i tribalne motive, Crux pravi korak dalje u pravcu mejnstrima. Momci su delimično upeglali zvuk i približili ga pop strukturi, ali je i dalje to jedan lucidni seksi miks rifova, fenomenalnih vokalnih deonica i opičenih solaža. “Crux” je jedan prezabavan progressive metal/rock album, koji će okorelim metalcima možda delovati suviše pitko na prvu loptu, ali će vremenom otkriti sve njegove bezbrojne slojeve i dopadljive ukrase.

Belzebubs – Pantheon of the Nightside Gods (Black metal)

Nedostaje vam klasičan zvuk švedskih i norveških blekera, koji bi mogao samo malo da se začini progresivom, čisto da ostane u toku sa modernim trendovima. Sigurno ne biste očekivali da takav zvuk bude stripoliki muzički proizvod. Ipak se radi o black metalu, zar ne? Onda se iz vedra neba pojavi nešto što zvuči kao Dissection ili Dimmu Borgirovi rani radovi – agresivni vokali, brza i melodična gitara, prigušen bas i furija udaraljki. Sve to zajedno pod maskom finskog strip junaka Belzebubs. Zadivljujuće i neočekivano! Izdvaja se numera „Blackened Call”.

Baroness – Gold & Grey (Sludge/Alternative metal)

Priča o Baronessima se savršeno ogleda kroz njihovu muziku – obojena je raznim bojama, komplikovana, teška, emotivna, ali ti na kraju ipak ostavlja dozu nade i sve bi opet ponovo. Upravo je takav i njihov peti studijski album Gold&Grey. Kroz vrlo ličan i krajnje ozbiljan album, dotiču se tema na studiozan i odrasli način, ne ostavljajući prostoru slušaocu da se opusti i pomisli da je sve ok, dok melodijama i muzikom kompenzuju liričku težinu koju album nosi. Na momente poletan, catchy i gotovo radijski, na momente mračan i melanholičan, ovaj album suptilno i nepretenciozno uspeva da pocrta sve borbe i faze koje su autori imali dok su ga stvarali. Gold&Grey nije album koji može da stane u par rečenica i sa svakim slušanjem otvara prostor za nova tumačenja i nova shvatanja, dok se slušajući hvatate uvek za nešto drugo – bilo da su to sanjivi vokali, ambijentalne deonice ili diskretne orkestracije ispod snažnih gitara.

Of Mice & Man – Earthandsky (Metalcore)

Probudio je nadu šesti album američkih metalkorovaca posle dva prilično dosadna ostvarenja „Cold World” i „Defy”, koja su izbačena nakon što je nekadašnji vodeći vokal Austin Carlile napustio bend 2016. godine. Novi album je pun iznenađenja. Kvartet je postao sigurniji u svoju kreativnost i ponudio raznovrsniju muziku u kome dominira Aaron Pauley i njegove lude vokalne ponude, koje su podržane masivnim, hitrim i harmoničnim tonovima. Jedino nedostaje bas gitara, trebalo je da se to malo bolje čuje. Posebno je dobra stvar „Taste of Regret”.

Voyager – Colours In The Sun (Progressive metal)

Australijski progressive metal bend Voyager godinama je vrebao iz prikrajka i čekao svoj trenutak da zablista. Colours in the Sun je upravo to, njihov najsvetliji trenutak. Najzrelije i najkompletnije izdanje benda bez problema staje rame uz rame sa albumima Tesseracta ili Hakena. Djent ovde nije sam sebi svrha već jedan vrlo pametno upotrebljen i sa merom doziran element. Elektronika i klasične prog deonice daje na balansu i dinamici, a preko svega toga, kao šlag na tortu, dolazi fenomenalan vokal Daniela Estrina, koji je od početaka karijere do danas zabeležio impresivan napredak. Biće vrlo zanimljivo pratiti Voyager u budućim godinama. I već se radujemo tome.

Port Noir – The New Routine (Alternative/Progressive metal)

Port Noir je dugo, možemo reći slobodno do ovogodišnjeg albuma, važio za simpatičan bend koji će voleti fanovi Leprousa i Karnivoola i to je to. Koketirajući sa progom i visokim muškim vokalom, teško je bilo izdvojiti ih iz grupe vrlo sličnih bendova koji su svi dobri, ali nedovoljno različiti da bi dostigli slavu svojih prethodnika ili, ako više volite, uzora. Verujem upravo zbog toga, Port Noir se odlučio za prekopotrebni zaokret i na The New Routine uspevaju da konačno iskristališu svoj zvuk i da ga učine autentičnim, ne gubeći sve prethodno navedene elemente, već ih samo nadograđujući novim pristupom i novim idejama. Kompozicije su pojednostavljene, a prisutno je dosta uticaja drugih muzičkih žanrova, što je upravo ono što ovaj album čini interesantnim od prve do poslednje pesme. Kroz album se smenjuju snažni rifovi u kombinaciji sa radio-friendly pop refrenima i povremenim elektronskim elementima, čineći ga sjajnim, modernim prog rock albumom koji je poslastica za prog fanove koje interesuje kompoziciona struktura, ali i koji biste mogli da slušate dok sedite i ćaskate sa mamom.

Flotsam and Jetsam – The End of Chaos (Thrash metal)

Trinaesti album američkih thrash veterana ostaviće vas bez daha od početka do kraja. Na albumu nema nikakvih instrumentala, uvoda ili akustičnih gitara, već samo čist gitarski metal. Album je brz i energičan kao furija sa melodičnim i pevljivim refrenima, dok bas odlično gruva, a bubnjevi apsolutno dominiraju. Omot je jedina stvar koja ne valja. Legendarna maskota „Flotzilla” je u 21. veku moćnija, ali baš ružno izgleda sa svim tim silnim CGI računarskim grafičkim dodacima. „Demolition Man” je najbolja stvar na albumu.

Crypt Sermon – The Ruins of Fading Light (Epic doom metal)

Ima nečeg veoma zabavnog u vernom rekreiranju retro zvuka i njegovom smeštanju u ovo moderno vreme. Crypt Sermon su uzeli osnovu epic doom metala kakvu su onomad utemeljili Candlemass, i od nje napravili perfektan epic doom metal album za 21. vek. Ovde nema greške, izdanje na prvo slušanje deluje kao da je snimano osamdesetih godina, ali zađete li malo dublje, uhvatićete sve moderne elemente u komponovanju i tehničkoj realizaciji. Upravo ti elementi u kombinaciji sa pomenutim retro vajbom tvore perverzno dobru atmosferu. Nešto poput ultra popularnog Ghosta, samo tvrđe, kompleksnije i zahtevnije za mozak.

Soen – Lotus (Progressive metal)

Znamo da epitet ‘supergrupa’ sa sobom nosi niz stvari koje obično završe fijaskom ili, u najboljem slučaju, nečim što ne ispunjava očekivanja fanova u potpunosti, pa ipak švedski Soen odoleva takvoj sudbini i početkom 2019. izlaze pred publiku sjajnim albumom. Prepoznatljivog zvuka, Lotus ipak donosi novine u izrazu benda koji dokazuje da se ne plaši da eksperimentiše i otvori novi prostor za svoju muziku, naročito kompozitorski. Lotus je melodičan i pitak album koji sadrži devet kompleksnih i bravurozno odsviranih pesama i ni jednog trenutka ne upada u zamku modernih prog bendova ili plastično govoreći – ovaj album ni jednog sekunda nije dosadan. Svakako, Soen trenutno predstavlja jedan od nažalost potcenjenijih bendova na prog sceni, uglavnom zbog mnogobrojnih poređenja sa bendovima koji su im uzor ili inspiracija (Tool, Opeth, Katatonia), međutim Lotus je album kojim su prigrlili sve te uticaje, pokupili najbolje iz njih, dodali sveže ideje i napravili istinski kvalitetan i vanvremenski album čija će vrednost, verujem, samo rasti sa godinama.

Oh Hiroshima – Oscillation (Post-rock)

U dobu hiperinflacije post-rock ostvarenja i bendova teško je pronaći nešto drugačije u toj gomili jer sve liči ili podseća jedno na drugo. Švedski trio je ipak svojim trećim albumom uneo malo tenzije u sanjive, dremljive i pospane vokalne i gitarske melodije post rokera. Šveđani su u skoro 50 minuta komponovali sedam dinamičnih pesama podižući vrlo brzo intenzitet od snenih tonova do kataklizmičnih zvukova stvarajući optimističnu atmosferu gde se vidi svetlost na kraju tunela, što nije karakteristično za post-rock žanr. Najintenzivnija numera je „Darkroom Aesthetics”.

Soilwork – Verkligheten (Modern melodic death metal)

Švedski modern melodic death metal sastav priredio nam je ove godine veoma prijatan ugođaj novim albumom. Soilwork su na Verklighetenu pokazali da su i dalje u stanju da isporuče taj svoj prelepi optimizam i dobar i pozitivan vajb. U kontekstu trenutne metal ponude, Soilwork zaslužuju mnogo više nego što će verovatno dobiti, ali to je već pitanje za deo publike koji im još nije oprostio grehe iz prošlosti (da, mislim na Sworn To A Great Divide), pa potpuno neopravdano ne daje šansu ni novim izdanjima. Bez ikakve dileme jedno od najdragocenijih izdanja u 2019. godini. 

Sleep Token – Sundowning (Atmospheric/Alternative metal)

Iako iza sebe imaju dva izdanja pre nedavno izašlog albuma Sundowning, Sleep Token su tek tokom 2019. zaista uspeli da privuku pažnju malo šire publike i krenu u osvajanje prostora za sebe. Sleep Token ništa ne rade polovično, počev od toga što su oprobani recept sakrivenih identiteta podigli na mnogo viši nivo praveći oko benda cult-like atmosferu, preko dizajna koji savršeno prati narativ albuma i neuobičajene marketinške strategije koja ih je postepeno gradila u očima publike, pa sve do onoga oko čega smo se svi i okupili tu – jednog neobičnog, pažljivo komponovanog, inovativnog i konzistentnog albuma. Sundowning nije tipični metal album, diskutabilno je da li je uopšte metal, budući da predstavlja kombinaciju vrlo prijemčivih pop melodija, mekanih clean vokalnih deonica sa snažnim gitarskim brejkovima i kulminacijom pesama koja je urađena u stilu najboljih Deftones traka. Sve u svemu, Sundowning je emotivno muzičko putovanje koje priča priču, ali lirički ostavlja prostor za misteriju i tumačenje, dok se Sleep Token nakon njega svakako upisuju na listu najinteresantnijih mladih bendova na sceni trenutno.

In Flames – I, the Mask (Alternative metal)

Odličan album ako ste se konačno dogovorili sa samim sobom da Šveđani nisu više melodeath bend. Na novoj ploči rasprštale su se predivne melodije i dobri rifovi. Vokali i gitare dominiraju, a elektronika i klavijature se ubacuju taman kako treba. Sve je produkcijski lepo upakovano. U muzičkom smislu, ceo album je podeljen na tri trećine. Možda je tako namerno urađeno. Pesme su slične strukture – dve strofe, refren, solaža i ponovo refren. Veoma su dirljive, pevljive i lako pamtljive. Izdvaja se „I Am Above”.

Full of hell – Weeping Choir (Grindcore/Powerviolence)

Nakotilo se tokom prethodne dekade nekoliko zaista fantastičnih grindcore bendova. Nails, Cult Leader, Trap Them i Full of Hell šamaraju nemilosrdno. Na Weeping Choiru kvartet iz Ocean Cityja donosi verovatno najeksperimentalniji zvučni haos koji su ikada napravili. U naizgled skromnih 25 minuta ludački se prepliću grincore, industrial, powerviolence, noise i sludge, a scream i growl vokali razaraju bubne opne. Nećete verovati, ima čak i clean vokala. Sve u svemu, uz ovakve bendove grindcore ima svetlu budućnost. Ili mračnu, kako već volite.

Spirit Adrift – Divided by Darkness (Heavy metal/Doom metal)

Za nešto što je počelo kao solo projekat i postoji svega četiri godine, može se reći da je bend Spirit Adrift postigao vrtoglav uspeh. Solo vizija Nate Garretta (znamo ga iz prilično hajpovanog Gatecreepera) je kroz tri studijska albuma vrlo brzo prerasla u ozbiljnu priču. Suštinski, Divided by Darkness neguje doom metal utemeljen na Sabbathovskom nasleđu, ali ima ovde i mnogo više od toga. Ovaj album će zadovoljiti fanove Baronessa, Mastodona i srodnih bendova, ali i ljubitelje old school heavy metala. Koji god stil da preferirate, jedno je sigurno – na Dividedu ima previše dobre svirke da biste je propustili zbog bilo kakvih žanrovskih preferencija.

King Gizzard and the Lizard Wizard – Infest the Rats’ Nest (Stoner rock)

Australijanci su objavili dva albuma ove godine. Da, dobro ste čuli, dva albuma. To i nije toliko čudno za ovaj sastav iz Melburna. Pre dve godine su izbacili samo pet. Momci su kreativni, nema šta! „Infest the Rats’ Nest” je drugi od 15 ostvarenja, koliko imaju do sada, gde zapaženo koketiraju sa elementima teškog metala. Prve dve asocijacije poslednjeg albuma su Hawkind i Motorhead. Ukratko, tehnički precizan, glamurozan, psihodeličan i težak zvuk umotan u fino pakovanje thrash metala. „Self-Immolate” je naročito dobra pesma. Vrlo zarazan refren.

Blut Aus Nord – Hallucinogen (Psychedelic black metal)

Francuski avangardni blackeri iz albuma u album nastavljaju da intrigiraju metal scenu. na prethodnom albumu su više naginjali ka doom i industrial metalu, ali su na Hallucinogenu izgleda pronašli svoju magičnu pečurkicu koja otvara čakre rezervisane za tešku psihodeliju. I dalje je ovo njihov prepoznatljiv zvuk, ali značajno obojen specifičnim stonerskim vajbom. Hallucinogen nije samo još jedan Blut Aus Nord album. To je još jedan razlog za žaljenje što ih verovatno nikada nećemo slušati uživo.