Paradise Lost u SKC-u: Dok nas smrt ne rastavi

Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Nedelja, 14. februar 2010.

Najava da će engleski doomeri drugi put svirati u Beogradu, među fanovima je dočekana sa velikim odobravanjem. Pet godina nakon nezaboravnog nastupa, ista meta, isto odstojanje, ali rezultat, međutim, znatno slabiji.

Iako je po zvaničnoj satnici švajcarski Samael trebalo da nastupi u 20:20, od toga, naravno, nije bilo ništa. Kažemo „naravno“ zato što su kašnjenja u Srbiji postala maltene poslovična stvar i to više ne predstavlja samo običan „pain in the ass“ sindrom, već prerasta u pravo nepoštovanje prema ljudima koji na koncerte dolaze.

Prosečnog posetioca zaista ne treba da zanima da li su u pitanju „tehnički problemi“, organizatorski propust ili kašnjenje iz nekog fazona, jer ostaje kao nepobitna činjenica da se kašnjenjem od sat i više vremena jednostavno ne poštuje vreme onih koji su dali novac da gledaju koncert, bez da ih neko maltretira beskrajnim čekanjem. Svako kašnjenje i odstupanje od satnice koje prelazi pola sata je van pameti, pa taman Beogradom drmao zemljotres od pet rihtera.

Nastup Samaela je bio odličan. Bez bubnjeva, ali sa nabudženom ritam mašinom i eksplozivnom elektronikom, Švajcarci su isporučili talase apokaliptičnog industrial zvuka, bazično poniklog iz black metala, ali u međuvremenu modifikovanog toliko da bend danas zvuči moderno i opasno taman toliko da možemo konstatovati da Rammstein nisu jedini tip industrial metala koji postoji. Na tragu onoga što radi norveški The Kovenant, Samael iz takta u takt pokazuju zašto su bili i ostali kultni bend, sastav koji, kroz kakve god promene prolazio, nikada nije izgubio na oštrini i stavu.

Vrhunac nastupa je svakako bila numera Into The Pentagram, inače pesma sa debi albuma, ali sad u novom ruhu, elektronskom i jednako efektnom kao što je onaj originalni.

Čekaju se zvezde večeri. Beskrajno nameštanje opreme, koje, kako će se kasnije ispostavilo, ipak nije pomoglo da Paradise Lost zvuče onako dobro kako bi trebalo da zvuče, ide na nerve, ali se strpljenje crpi iz činjenice da će jedan od najznačajnijih metal sastava danas i bend koji je praktično izmislio gothic metal uskoro izaći na stejdž.

Oko 23h, svetla se najzad gase. Kitnjasti ambijent Velike sale SKC-a je zaista savršen za ovakav koncert, iako je sinoć bio nekako praznjikav i nedovoljno popunjen. Nakon introa bend izlazi na scenu i počinje sa The Rise of Denial, sa poslednjeg albuma Faith Divides Us-Death Unites Us. Međutim, čekaj! Gde su gitare? Zvuk je muljav, dominiraju bubnjevi i Nickov glas, ponegde se probije Gregorova gitara, ali Aaronove električne ljubimice kao da uopšte nema. Vidimo da on zdušno svira, ali ga ne čujemo. Problemi sa zvukom trajali su gotovo pola sata.

No, uprkos ovim problemima, publika je lepo raspoložena. Nema euforije kao 2005. ali se ljudi ipak lepo zabavljaju. Pitty The Sadnes, Erased, I Remain, As I Die, The Enemy, Eternal, First Light, Enchantment, Frailty, neke su od numera iz aktuelne ponude, ali i bogate zaostavštine benda iz Halifaksa.

U skladu sa imidžom i zvukom, Paradise Lost je na sceni hladan, odmeren, bez emotivnih izliva, dakle, tipična cool engleština. Dodamo li tome opore melodije i specifične tonalitete po kojima su PL prepoznatljivi decenijama unazad, dobijamo lep gotik ugođaj. Čak se u međuvremenu i zvuk popravio. Set se polako bliži kraju. One second, No Celebration i Requiem obeležavaju kraj regularnog dela nastupa.

Publika skandiranjem vraća bend na binu. Bis je potpuno isti kao i nekoliko dana ranije u Sofiji, što je uostalom sasvim dovoljno – Faith Divides Us-Death Unites Us, The Last Time i Say Just Words stavljaju tačku na drugi po redu Paradise Lost koncert u Srbiji. Da smo ih ponovo zvali na bis, odsvirali bi i tu Embers Fire, ali se većina ljudi posle prvog i jedinog bisa pokupila i izašla napolje. Izgleda da nam je bilo dovoljno ono što smo videli i čuli.

Kao i svaki školski zadatak, i ovaj zahteva zaključak. Samo pristojan koncert, a i to možemo reći krajnje nategnuto. Organizacijsko-tehnički problemi, odlična predgrupa, dobar nastup glavnih zvezda, ali ipak ispod nivoa benda sa takvim renomeom, lepa atmosfera u publici -atributi su kojim se može opisati protekla noć u SKC-u.

Zato čekamo Engleze da nam dođu ponovo. I obezbede malo bolju opremu sledeći put. Oni ili ko je već zadužen za taj deo posla. N. M.

*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu Popboks