Prošlo je pet godina od kada su engleski darkeri objavili Obsidian. Sada se vraćaju svojim 17-im albumom i jasno poručuju da je čekanje imalo smisla. Posle skoro četiri decenije na sceni, oni i dalje zvuče snažno, mračno i potpuno relevantno.
Prvo što upada u oči na novom albumu jeste omot. Poznato je da Paradise Lost već decenijama grade svoj identitet na motivima gotike, katolicizma i tame. Ipak, kada se pogledaju detalji, jasno je da vizuelni izbor nosi i dublju simboliku, savršeno uklopljenu u atmosferu najnovijeg izdanja.
Bend je za omot odabrao sliku Court of Death, koju je krajem XIX veka naslikao britanski umetnik George Frederic Watts. Poruka slike je nedvosmislena – pred smrću su svi jednaki, bilo da je reč o plemiću, vojniku, detetu ili prosjaku. Iznad svega jedva primetno svetli zvezda nade, a upravo ta simbolika savršeno dočarava mračnu i dostojanstvenu atmosferu Ascensiona.
Sam album deluje kao da je zamišljen da ima dve strane. Prve četiri pesme su utegnutije, snažnije i ostavljaju jači utisak, dok drugi deo donosi više atmosfere, ali i poneki pad u intenzitetu. Kao svojevrsni most između ta dva sveta stoji mistična Lay a Wreath Upon the World, mračna himna koja zvuči poput odjeka iz dubine, simboličnim ženskim vokalima, povezuje ceo album u jednu celinu.
Vrhunac prve strane svakako je genijalna Salvation. U njoj gitare zvuče kao lament iz prošlih vekova u kojima su vladali hladnoća i tama, dok vokal oscilira između molitve i prokletstva. To je ubedljivo jedna od najjačih pesama koje su momci iz Halifaksa snimili tokom svoje bogate karijere, ona je dokaz da Paradise Lost i dalje mogu da iznenade snagom i dubinom svojih kompozicija.
Na drugoj strani albuma izdvaja se Savage Days, pesma srednjeg tempa koja udara snažno i zlobno, dok vokalna izvedba isijava prezir i teatralnost. Nije najbrža niti najbrutalnija numera na albumu, ali je izuzetno efektna u onome što nosi: otrovni ton, čvrstu strukturu i onu specifičnu kombinaciju snage i mračnog šarma po kojoj je bend odavno prepoznatljiv.
U muzičkom smislu, Ascension nastavlja put koji bend gradi poslednju deceniju, ali u sebi nosi i odjeke prošlosti – bezvremensku težinu Shades of God i epsku melodiju Icona. Sve to, spojeno sa modernom elegancijom Obsidiana, daje prepoznatljiv, ali osvežavajuće moćan rezultat.
Na albumu nema eksperimenata poput One Second ili Host, ali čini se da je projekat Host, koji je izašao pre dve godine, bio dovoljan iskorak u tom pravcu – i za Nick Holmesa (vokali) i za Greg Mackintosha (gitare), ali i za publiku kojoj povremeno nedostaju ti Depeche Mode trenuci iz istorije benda.
Ascension ne pokušava da rebrendira Paradise Lost, niti je to ovom bendu potrebno. Ono što on donosi jeste potvrda da ostaju verni onome što najbolje umeju – spajanju teških rifova, melanholične elegancije i mračnih melodija, u prepoznatljivom stilu koji ih je još davno učinio jedinstvenima. I upravo zato, i nakon skoro 40 godina, Paradise Lost i dalje zvuče vrhunski.
Izdvajamo: Salvation, Savage Days, Tyrants Serenade, Sirens
