Dobri čovek Moby priredio je koncert posle kojeg jesmo ostati pomalo gladni, ali nikako i nezadovoljni.
Nije Moby bio u Beogradu čitavih 15 godina, a da ga se publika jeste uželela, čak i uz sav ruski faktor, pokazalo je između 10 i 15 hiljada ljudi koji su opseli područje Donjeg grada Kalemegdana.
Otprilike smo znali šta nas očekuje jer Moby danas jeste zvezda onog formata gde je na turneji sve unapred definisano do detalja i nema tu nekih velikih odstupanja i oscilacija. Lista od 18 pesama spakovana je pažljivo (i da, naravno da uvek nešto fali) i ako ništa drugo, ovaj koncert se svakako ne može uvrstiti u one koje je zahvatila šrinkflacija.
Više od sat i po vremena svirke, uz Lutona i Šćepu koji su zagrevali publiku nekih 40-50 minuta, svakako je pristojna minutaža, ali jeste pomalo čudno – i mislim da je to do mene – slušati Mobyja u “penzionerskom” terminu i zatim se razići već pre 23 časa, kada smo u nekoj dalekoj prošlosti, ma maltene u nekom drugom životu, uz njegovu muziku u to vreme tek započinjali provod.
Naravno, niti su vremena ista, niti smo mi isti, a nije ni Moby. On je sada jedan sjajni zreli čovek i još zreliji autor i muzičar, koji sa sobom i uz sebe ima tim takođ sjajnih muzičara i svi oni plove kroz njegovu raznoliku i prebogatu diskografiju i vode nas sigurnom rukom poput kustosa koji ima zadatak da ti u jednom ogromnom muzeju pokaže one najvažnije i najveće relikvije tako da iz muzeja ne izađeš zbunjen, već sa osećajem da si zaista video i shvatio esenciju.
A kustosi su priču započeli numerama Bodyrock i Go (Moby ju je posvetio velikom Davidu Lynchu) i ekspresno nas vratili u devedesete, jer ovaj koncert i jeste barem delom bio čista nostalgija, ali u onom najboljem mogućem smislu.
Nizale su se potom Next Is The E, In This World, In My Heart, da bi prvu polovinu nastupa Moby zaokružio obradom Davida Bowiea Heroes, moćnom i dovoljno drugačijom, a opet po senzibilitetu tako sličnom originalu. Čuli smo i priču o tome kako je Moby upoznao Davida i iako sve Mobyjeve priče između pesama deluju pomalo mehanički, ipak je priča o Bowieju sadržala i dozu topline i bila je idealna kao uvodu u tu numeru.
Nakon Heroes podsetili smo se kroz We Are All Made of Stars koliko su mnoge Moby numere, koje nisu u onom prvom ešalonu hitova, zapravo dobre pesme, mada ponekad pomalo zapostavljene. Usledilo je video obraćanje Jane Goodall, koja je govorila o Mobyjevom angažmanu glede prava životinja i to je bio sjajan uvod u vrlo iščekivanu Why Does My Hart Feel So Bad?, koja je definitivni bila jedan od hajlatova nastupa.
Kad smo kod hajlatova, definitivno bi bilo nepravedno ne pomenuti dve osobe iz Mobyjevog tima, a to su pevačice Nadia Duggin i India Carney, koje su u više navrata praktično nosile ceo nastup na svojim plećima, odnosno glasnim žicama, bilo da govorimo o Disco Lies, Flower/Find My Baby ili Natural Blues, kojom je i okončan zvanični deo koncerta.
Našlo se pre toga vremena i za Honey i Extreme Ways, koje su nas vukle u različite periode Mobyjeve karijere, ali takođe i u različite senzibilitete, iako su obe uspele, svaka na svoj način, da zažurke (gospode, ovo čak nije ni reč) finiš nastupa.
Nakon toga bend se povukao sa scene, ali nismo dugo dozivali Moby orchestru da se vrate nazad. Za bis smo dobili Porcelain, Lift Me Up, Feeling So Real i pljucu po Donaldu Trampu i izvinjenje zbog svega što Amerika radi.
Lepo je čuti i ovako uživo da je Moby na dobroj strani, a lepo je čuti i kombo pesama koji je išao po trajektoriji mekano-tvrđe-baš tvrdo, izvozavši nas još jednom po emotivnom rolerkosteru kakav umeju i mnogi drugi da prirede, ali niko to ne ume sa onom pravom Mobyjevskom melanholijom, koja čak i dance numeru učini drugačijom i posebnom.
Na kraju, ko je došao na klabing, verovatno je bio blago razočaran, jer je ovo bio klasičan koncert u Moby varijanti. Koncert koncert, sa povremenim dance twistom. U ovom trenutku, ne znam da li mi je od Mobyja potrebno više.
