ALBUM PO ALBUM: Kreator – Treća faza

Iako su XXI vek započeli mudro mešajući tradicionalni treš sa melodikom, Kreator je kasnije upao u zamku šablonskog pristupa bez kreativnog zanosa.

„Violent Revolution” (2001)
★★★☆☆

Kreator je u novom milenijumu nastavio tačno tamo gde je stao sa kultnim ostvarenjem „Coma of Souls”. Čak i omot neverovatno liči na Komu, samo što su Mille i ekipa odlučili da na „Violent Revolution” zatvore lobanju aveti koja neodoljivo liči na jezivog goblina.

Deseti album se sa pravom naziva povratničkim u thrash metal vode. Ipak, to ne znači da je Kreator potpuno zaboravio eksperimentalnu fazu, već je jednostavno uzeo najbolje iz oba perioda – intenzivni i agresivni gitarski zvuk iz osamdesetih sa melodičnom i mračnom atmosferom devedesetih.

Konačan proizvod su nasrtljive, melodične i ne tako brze pesme u kojima se ritam često menja. Produkcija je solidna, mada možda donekle jednolična. Svi instrumenti se jasno čuju, pa čak i bas, čije su linije posebno dobre na petoj numeri „Servant In Heaven – King In Hell”. U numeri „All of the Same Blood” je moguće čuti čak i melodeath prizvuke devedesetih iz Geteborga. Ovaj album je izvrstan uvod za slušaoce koji tek planiraju da upoznaju muzički opus Kreatora.  

„Enemy of God” (2005)
★★★★★

Nemački metalci su na 11. albumu nastavili u istom ritmu, gruvu i melodici kao na prethodnom ostvarenju, samo još bolje, kreativnije i veštije. Album otvara teška artiljerija „Enemy of God” koja agresivnošću podseća na zvuk osamdesetih. Uvod je bez mrlja i veran korenima thrash metala, ali samo u prvih dva i po minuta.

Već su drugoj polovini pesme čuje se umeće u komponovanju i domišljatost u prelazima iz brutalno brzih delova i melodične i harmonične fragmente. Dupli bas bubanj posebno dominira, pogotovo na drugoj, himničnoj numeri „Impossible Brutality”.

Numera „Voiced of the Dead” počinje kao balada, čak i pomalo liči na neki Iron Maiden momenat, nakon čega Mille gromoglasno reži i kreće prava artiljerija rifova i melodike. Slično je i u „Dying Race Apocalypse”, u kojoj se postepeno i agresivno stvara apokaliptična atmosfera. Zvuk na ovom albumu je zaista moderan i čist, pogotovo gitare i bubnjevi.

„Hordes of Chaos” (2009)
★★★☆☆

Sve što je napisano u prethodnim redovima za ostvarenje „Enemy of God” može se prepisati bez ikakvih etičkih dilema i za 12. album nemačkih thrash legendi. Pri tome, nepotrebno je optužiti Kreator za plagijat. Jednostavno je četiri godine kasnije na hordama haosa iskorišćena uspešna formula koja kida, cepa i uništava sve pred sobom u istoj brzini.

Deluje kao da su se momci iz Essena uvalili u supersoničnu treš fotelju i komforno, bez ikakvog pritiska, komponovali muziku koja je istovremeno hitra sa pristojnom dozom melodičnosti i himnična za žive nastupe. To pogotovo važi za stvar „Hordes of Chaos (A Necrologue for the Elite)” koja otvara album, ali i za „Destroy What Destroys You”, koje ultimativno pokreću noge i želju za skakanjem.

Zanimljivo je da i na ovom albumu moguće pronaći Iron Maiden tragove, posebno na kraju albuma u numeri „Demon Prince”.

„Phantom Antichrist” (2012)
★★★☆☆

Uvodna špica fantomskog antihrista „Mars Mantra” zvuči dosta bolje nego, na primer, „Choir of the Damned” sa albuma „Pleasure to Kill”, koji je objavljen pre više od dve decenije. Mada je poenta ostala ista. Instrumentalom se nabija tenzija i „muzički” moral, nakon čega agilna armija rifova uz podršku vratolomskih udaraljki seče sve pred sobom. Nakon svega ostaje samo pustoš. Brutalno!

Kreator je uvek gajio taj vojnički šmek u muzici, pa kao i mnogi drugi thrash metal bendovi, uostalom. Besan, tehnički precizan i tektonsko milozvučan početak na 13. albumu nemačkih trešera sigurno je udovoljio i najžešćim kritičarima. Prve dve numere „Phantom Antichrist” i „Death to the World” su tradicionalni treš zvuk, nakon čega sledi sporija „From Flood Into Fire” koja zbog pevljivog i glasnog refrena ima power metal šmek.

U nastavku se rabi ista formula. Suštinski, Kreator je upao u kreativni šablon menjajući agresivne delove melodičnim deonicama. Za razliku od prethodna dva do tri albuma, Mille za nijansu više reži besno i ljutito na „Phantom Antichrist”. 

„Gods of Violence” (2017)
★★★☆☆

Moguća su dva scenarija tokom slušanja poslednjeg albuma u bogatoj diskografiji Kreatora, sada već thrash metal veterana. Prvi je „kako je ovo opako”, ako ste novi slušalac. Drugi je „zar ponovo, sine Mille?”, u slučaju da dugo pratite ovaj bend. Istina je verovatno negde na sredini.

Četrnaesti album je dobro upakovan i produkcijski besprekorno čist album. Bukvalno, svi elementi za bezuslovno ponavljanje su prisutni na ovom ostvarenju, čak iako ste proždrljivi galamdžija kada je u pitanju bilo koja faza ovog benda, brutalna ili eksperimentalna.

Refreni su pevljivi i privlačni. Čak i pesme koje su brze kao furije poseduju neku zgodnu melodiju i akustičnu harmoniju. Sve je fino i komotno. Zli jezici bi rekli “idealno za komercijalnu prodaju”. Sve u svemu, pri slušanju se uvek zaglavi neka gorka knedla u grlu, jer ovom ostvarenju nešto prosto nedostaje.

Deluje kao da Kreator u rezervama ima zalihe ovakve muzike koju, kada je potrebno, izbaci iz fioke i snimi album. Zato i svi albumi u drugoj deceniji XX veka nalikuju jedan na drugi. Nadajmo se da će se to promeniti uskoro.

Kraj.