In Flames u SKC-u: U metalskom grotlu

Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Subota, 28. mart 2009.

Sinoćnji koncert u SKC-u bi se, bez preterivanja, mogao nazvati domaćim zadatkom čak i za bendove mnogo krupnijeg kalibra od znamenitih Šveđana.

A kako je sve počelo? Najpre je skepticizam vezan za tačan početak svirki i koncerata u Srbiji bio potpuno razvejan oko 21 h, kada su, tačno kako je i najavljeno, na binu izašli domaćini Decontrolled. Iako nu metal, makar bio kombinovan sa drugim pravcima, u 2009. godini deluje arhaično, publika u velikoj sali je sasvim dobro reagovala.

Decontrolled je usviran i energičan bend, ponegde u njihovoj muzici  ima praznog hoda, ali je, sve u svemu, njihov nastup bio zadovoljavajući.

Nakon što su Decontrolled završili nastup, u publici počinje da raste blaga napetost. Pauza je bila kratka, nije bilo uobičajenog neprijatnog čekanja sa beskrajnim štimovanjem i sličnim neprofesionalnostima, tako tipičnim za koncerte u Srbiji.

In Flames oko 22 h izlaze na skromno uređenu binu. Ispostavilo se da im nisu potrebni nikakvi scenski efekti ili vizuelne džidža-bidže da bi napravili odličnu atmosferu. Umesto toga, bilo je dovoljno da počnu sa Pinbal Map, žestokim komadom iz Clayman (2000.) ere, koji momentalno pokreće sve prisutne. Andersovi dredovi lete na sve strane, ruke u publici pokazuju „roščiće“, ispred bine počinju šutke. Slede Leeches, Delight And Angers, Episode 666.

Iako Flamesi, čini se, brzo prelaze sa jedne na drugu fazu karijere koja pokriva žanrovski prilično udaljena područja, sve je delovalo kao celina. Dobro koncipiran raspored pesama retkost je na koncertima, a In Flames su u tome majstori. Ni jednog trenutka ne dolazi do zamora i pada koncentracije publike.

The Hive nas vraća u Whoracle (1997) period, kada su In Flames tek bili na putu ka svetskoj slavi, i kada su još uvek bili mnogo bliži melodeathu nego što je to danas slučaj. Publika tapše, uzvraća energijom, urla. Headbanging, taj ritualni ples svih posvećenika žestokog zvuka, širi se podijumom Velike sale SKC-a, što je dovoljno da Flamesi odmah pređu na cyber šmekom obojenu Cloud Connected, i pevljivu Alias, veliki hit sa aktuelnog A Sense of Purpose, koja ujedno predstavlja prvi vrhunac večeri.

„Don’t tell me, Tell My Ghost, Cause I’m Blame Him For All The Things I Don’t Want To Know“, peva publika refren, donekle banalan, ali koga je još briga za to.

Sledi pauza tokom koje Anders na opšte oduševljenje poklanja majicu jednom srećniku iz mase, što nailazi na opšte oduševljenje. Ovaj, kao i drugi slični momenti koji su usledili, dodatno je raspršio svaku pomisao o tezgarenju. Sledeći udar dolazi u vidu Only For The Weak, jedne od najpoznatijih njihovih pesama uz koju skaču svi u sali i koja atmosferu dovodi do usijanja.

Disconnected očekivano održava tenziju, da bi veliki prasak došao sa Come Clarity. Ova pesma, lirska i emotivna na In Flames način, bila je i vrhunac koncerta. Izuzetna melodija, himnična i nadahnuta, uz prepoznatljivo Andersovo pevanje i ubedljive Bjornove solo deonice, bila je dovoljna da natera žmarce niz kičmu i pokaže zašto In Flames jeste jedan od trenutno najuticajnijih i najubedljivijih metal sastava.

Na novoj pauzi, Anders uzima pivo, zabezeknuto gleda flašu i kaže: „I come In Serbia, And They Give me a Danish Beer! I Wanna Local Beer!!!“ i dodaje da se neće buniti ako ga posle svirke neko od prisutnih počasti kojom domaćom turom, na šta publika burno reaguje. Koncert ulazi u finale. Svi znaju da nema bisa, pa prikupljaju sve atome snage za krešendo. Mirror’s truth i Trigger jesu odlične pesme, ali pravo divljanje dolazi tek sa poslednje dve – Take This Life i My Sweet Shadow.

Osim zamerke da je izostala numera Behind Space, koju su mnogi iščekivali, sve ostalo je bilo odlično. Profesionalno odsviran koncert, dobar raspored pesama, prilično spontana komunikacija sa publikom, želja da se pruži maksimum – ključne su tačke po kojima će prvi, nadajmo se ne i poslednji, nastup In Flamesa u Srbiji biti upamćen. N. M.

*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu Popboks