Ultra-popularni britanski sastav Idles posetio je Beograd po prvi put i priredio nam potpuno neopisiv koncert i energiju.
Zanimljivo je to. Ovaj bend je na samim počecima karijere, kao mali alternativni bend, svirao na Exitu, pred znatno manje ljudi. Tačno osam godina kasnije vraćaju se u Srbiju kao jedno od najvećih, najmoćnijih i najtraženijih imena alternativne scene.
Ako u ovom trenutku za neki bend može da se kaže da zaslužuje taj status, kao i status jednog od najubedljivijih live aktova, to su svakako Idles. Njihov uspon možda deluje munjevito, ali iza toga stoje (uz kreativnu oštricu koja reže poput žileta, kao uostalom i njhovi stavovi) strpljivo građenje staze i strateško vođenje karijere.
Jer možemo da trućamo i DIY-u i undergroundu do sutra (a Idles i dalje neguju i jedno i drugo u granicama mogućeg), ali ako hoćeš da se bendom i muzikom danas baviš na ozbiljan način, profesionalan pristup je neminovan. I to nije ništa loše, naprotiv. Idles su ovaj test sjajno položili i danas ubiraju plodove svoje kreativnosti, ali i profesionalizma.
Za predgrupe u Beogradu odabrani su hrvatski bend Žen i srpski Repetitor. Oba sam nažalost zbog obaveza propustio, tačnije zakačio sam samo kraj Repetitora, ali delovalo je da je publika već solidno zagrejana i naoštrena.
Idles na scenu izlaze tačno u minut i odmah kreću da prže numerom Levitator. Komešanje u publici kreće momentalno, ali nas prava eksplozija čeka već u sledećoj Never Fight A Man With A Perm, kada se dešava prvi wall of death u publici, a i gutarista prvi put skače u publiku. Nije mu dugo trebalo.
Nanizali su ubrzo bisere kao što su Mr. Motivator, posvećenu svim prodavcima magle od kojih u eri interneta ne možemo da živimo, zatim Mother, koju je Talbot posvetio svim ženama, te Gift Horse, The Wheel, Divide and Conquer… ritam sekcija je, uz saksofon, besprekorna, gitarski dvojac Kieran-Bowen, to prosto nisu ljudi sa ove planete, a na sve to imaš Talbota, frontmena kakav se ne pojavljuje često i kojeg sa pravom radije kapiraš kao propovednika nego kao pevača, mada zašto ne oba u isto vreme, u njegovom slučaju to je savršen kombo.
U jednom trenutku on između pesama drži govor u kojem podržava studentski protest i sve ljude koji se već godinu i po dana na ulicama bore za pravdu, na šta ispunjen Novi Tekstil počinje da pumpa. To prihvata i Joe i nadovezuje se na sledeću pesmu opaskom “So, shall we pump it?” Nije morao ni da pita.
Malo usporavanje doživeli smo sa izrazito post-punkovskom POP POP POP, mada je odmah nakon toga uletela Car Crash, meni omiljena i uživo još reperskija nego na albumu, ali takođe zgodna za predah.
Talbot više puta koristi priliku da se zahvali publici, ali i da povremeno zapumpa sa njom ili da nas još jednom podseti na palestinski pakao skandiranjem “Viva Palestina!”, kao i na pošast fašizma, koji je jači nego ikad u poslednjim godinama ali Idles su vazda bili vokalni oko toga i ako su, pošto nema mnogo bendova koji su tako otvoreni i direktni u onome što zastupaju, a oni zastupaju dobre stvari.
Usledio je niz koje su sačinjavale numere War, 1049 Goto, Gratitude i Scum, taman kad pomislih imajte milosti, ljudi, ona je pristigla u vidu bluzirane The Beachland Ballrooom. Sjajan moment da se napravi rez taman pred veliko finale, a čeka se, zna se šta, prvo Danny Nedelko, koji smo horski pevali i tokom koje je gitarista plovio na rukama publike u svojoj kičastoj haljini, dok je Talbot u tekst ubacio i “srpskog prijatelja”, potencirajući jasnu poruku pesme – pre svega smo ljudi, pa tek onda slede ostali veštački konstrukti poput nacije i religije.
Pesma Danny Nedelko je inače jedna od najesencijalnijih u Idles opusu, a inspirisana je pevačem benda Heavy Lungs, koji smo takođe imali prilike da prošle godine gledamo u kratkom ali slatkom nastupu u beogradskoj Karmakomi.
Za kraj su nas dokrajčili pesmama Dancer i Rottweiler i ja više ne znam kada smo svi čučnuli i skočili u šutku na Joeov znak, ali znam da sam na Rottweileru posle sto godina završio u circle pitu. Da mi je neko pričao da će se to desiti na Idlesu, teško da bih poverovao, ali bilo je ovo jedno veče čuda koje ćemo pamtiti dok smo živi, pa još jedno čudo tamo-ovamo, važno je da smo videli da su ona i dalje moguća i što je još važnija – da su potpuno stvarna i dostižna. Gde ćeš bolju poruku za sve nas u ovom trenutku?
