Koncertna godina u Beogradu je, bar za jubitelje metala, počela zanimljivo. Nastup američkog power/heavy metal benda Iced Earth dotojno je otvorio sezonu. Nekome po volji, nekome baš i ne, ali Dom omladine je bio solidno popunjen.
Sa ciframa ne vredi licitirati. U trenutnim uslovima, sve što ne „pukne“ kada je u pitanju poseta – uspešno je.
A celo veče je inače bilo vrlo traditional. Za to su se najpre pobrinuli Australijanci Elm Street. Momci iza sebe imaju tek jedan album, jako su mladi i sviraju čist heavy metal. Možda malo previše čist za moj ukus. Okej, revival različitih matorih podžanrova je u procvatu poslednjih godina, ali muzika Elm Streeta i nije baš najsrećniji oblik revivala. Ova ekipa zaista korektno svira, ali se nekako previše trude da se drže kanona žanra, od samih pesama pa sve do ložačkih parola između pesama.
Hajlajt nastupa je Elm St’s Children, koja predstavlja neku vrstu himne ovog mladog benda, a dah i duh Iron Maidena izbijaju iz svake note. Za početak, ajd’ da kažemo – pristojno. No, ovakvih generičkih presviravanja klasika žanra je već previše, te se nadam da će ova mlađana ekipa u budućnosti uspeti da se odlepi od toga i izgradi sopstveni stil.
Posle kratkog seta Elm Streeta, na scenu nešto pre 21h izlaze Amerikanci iz Los Anđelesa Warbringer. Prvo, ovo je jedan prezabavan bend. Drugo, sviraju thrash metal. Treće, ovo je jedan prezbavan bend. Od prvo takta se vidi da je ekipa žestoko dobro usvirana, a glavna atrakcija je pevač John Kevill. On gestikulira, pravi grimase, živo komunicira sa publikom, loži je i nijednog trenutka ne dozvoljava predah. O pevanju da ne govorimo, odličan scream vokal para uši, dok kanonade rifova pršte na sve strane.
Warbinger su malo bliži old school thrash metalu nego crossoveru. Stil je pitanje ukusa, ali ono što je neosporno je izuzetna tehnička spremnost i uigranost cele ekipe. Čuli smo, između ostalog, numere Total War, Severed Reality, Iron City i Towers of The Serpent, a set lista je prilično dobar presek njihove dosadašnje karijere koja traje od 2004. godine.
I odmah se vidi ta razlika u stažu između njih i Elm Streeta. Dok je publika na Elm Street reagovala reda radi, interakcija Warbringera sa fanovima je bila znatno prirodnija. Neki bendovi jednostavno ne moraju da stimulišu publiku da bi dobili aplauz, već ga zaslužuju svojom srčanošću i neposrednošću. Warbringer je jedan od takvih bendova i kao takvi su napravili fenomenalnu uvertiru za zvezde večeri.
Iced Earth su pred publiku izašli negde oko 22 sata. Pre toga je organizator zamolio publiku da ne puši tokom nastupa i podsetio da je u Domu omladine pušenje inače zabranjeno, što je iz perspektive jednog nepušača prilično dobra stvar.
Ovaj američki sastav postoji od 1985, a u prilično bogatoj karijeri izdali su 11 albuma i oduvek su bili svet za sebe u inače vrlo skučenom i konzervativnom žanru kakav je heavy metal (govorim o heavy metalu kao jednom od žanrova metala). Uspevali su da kombinuju heavy metal, american power metal, pa i elemente thrash metala, a sve to uz epsku notu koja je značajno doprinela njihovoj autentičnosti. Galopirajući rifovi i težina kakve oni neguju, uz autentičnu melodičnost, jednostavno su nešto što se prepoznaje odmah, bez mnogo razmišljanja da li je možda reč o nekom drugom sastavu.
Set lista na ovoj turneji bazirana je na novom albumu Plagues of Babylon, pa upravo tom numerom Iced Earth i započinju nastup. Slede Democide i Dark Saga, publika burno reaguje, ali opet nekako statično, s obzirom da Iced Earth i te kako umeju da pomere svojom muzikom.
Bend funkcioniše dobro, zvuk je, bar ukoliko pratite svirku iz zadnjeg dela sale, besprekoran (mada je kvalitet istog varirao u zavisnosti od toga gde stojite), a Stu Block peva solidno, iako mu se povremeno omakne neka greška. Matt Barlow ipak ostaje Matt Barlow, ne bez razloga omiljeni Iced Earth vokal, ali je Stu vrlo pristojan vokal, čak i više od toga.
Iced Earth nas u narednih sat vremena provode kroz diskografiju, sa akcentom na novom albumu. Sviralo se svašta, od numera V i If I Could See Now pa do Disciples of the Lie i Burning Times. Bilo da sviraju žestoke i epske numere ili njihove prepoznatljive power balade, oni i dalje imaju ono „nešto“. I dalje su miljama različiti od bendova sličnog usmerenja, i dalje su to „oni“ rifovi i harmonije i očigledno je da ovaj bend i dalje ima šta da kaže uživo. Možda im neki noviji albumi nisu u nivou starih izdanja, možda su imali bljutave pro-američke patriotske ispade i možda su se malo istrošili, ali su u nešto više od sat vremena pokazali kako live šou može i treba da izgleda.
Za kraj su ostavljene Dystopia i Watching over me, posle čega se grupa uz naklon povlači sa scene. By the book nastup, pa je isti takav i oproštaj od publike. Falilo je tu malo srčanosti i sa jedne u sa druge strane. Bend je nastup odradio solidno, publika lepo prihvatila, ali je, sve u svemu, sve to moglo biti za nijansu bolje i temperamentnije.
Sve je to bilo nekako onako kul, ali ne i tako dobro da ostavi neki spektakularan utisak. Jer, kada je muzika u pitanju, postoje dve vrste živih nastupa: koncerti i iskustva. Drugi se pamte celog života i ulaze u korpus onih neizbrisivih uspomena, a prvih se tek ponekad setimo kroz maglu. Iced Earth su nam sinoć priredili koncert. Za iskustvo ćemo morati da ugostimo neke druge zvezde.
