Posle Idlesa i High Visa, u Beograd je stigao još jedan sastav za koji se može reći da je ili u zenitu karijere ili barem u ozbiljnom usponu.
Nažalost, dok je poseta i na Idlesu i na High Visu bila prilično dobra, za House of Protection se to ne može reći, ali njima to svejedno nije smetalo da naprave neverovatan šou.
Ovaj duo, koji je proteklih godina eksplodirao pre svega što se tiče lajv nastupa, korene vuče iz metala. Stephen Harrison je nekada bio gitarista kultnog metalcore/mathcore sastava The Chariot, dok Aric Improta dolazi iz progressive rock/alternative sastava Night Verses, sa kojim sada ostaje da se vidi šta će biti zbog cele House of Protection priče. Improta i Harrison su inače bili članovi novog benda Fever 333, ali su iz njega istupili 2024. godine i zvanično pokrenuli House of Protection. Ostalo je istorija koja će se tek ispisivati.
Polovično popunjen Dorćol Platz momci su odmah bacili u vatru. Već za eksplozivnu uvodnu numeru pevač i gitarista Stephen Harrison je odmah sišao ispred bine, stavio mikrofon u centar pita i urlao i riljao bez milosti po gitari dok je publika oko njega pravila circle pit. Spektakl, dakle, na samom startu, a stvari su se vrlo brzo otele kontroli, kada je Harrison sa sve gitarom u rukama dohvatio snimatelja sa kamerom i, ponevši ga u naručju, pridružio se ljudima u circle pitu.
Okej, jesu House of Protection takav bend, njihovi nastupi su veoma energični i veoma fizički, ali fascinantno je kako je Harrison već od prve pesme uspeo da publiku bez pardona i bilo kakvog udvaranja uvuče u svoj haos. Nakon toga penje se na binu, gde se za svojim drum-kitom nalazi bubnjar Aric Improta, druga polovina ovog dvojca koji u svetskim okvirima već važi za pravu malu muzičko-scensku atrakciju.
Tada započinju numeru Fuse, inače moju omiljenu, koja tako lako kombinuje skakačke trance ritmove, gitarske rifove i bolesno melodične refrene i koja kad ti se jednom nastani u mozgu, neće tako lako izaći odatle, ako se to ikad i desi. U vokalima se smenjuju Improta na ložačkim deonicama i Harrison na onim bolesno melodičnim i ovo je jedna od pesama gde se možda i najjasnije i najbolje vidi hemija između ova dva čoveka.
Skakanje i šutke se nastavljaju na Pulling Teeth i 99%, već razmišljam kako je super što koncert neće dugo trajati jer ko, dođavola, može ovo da izdrži duže od sat vremena? Na svu sreću, baš u savršenom momentu dvojac spušta loptu.
Naravno, kod njih je sve relativno, jer čak i kad sviraju nešto laganije i baladičnije, to je i dalje vrcavo od energije i to nije balada koja će vas ukanaliti već ona koja će vam uliti novu dozu energije. Harrison je ostavio gitaru, u sredinu pita doneo malo postolje, stao na njega, pozvao nas da se skupimo oko njega i zagrlimo, dok su započinjali pesmu Being One.
I bilo je to potpuno nestvarno, onaj momenat koji pamtiš celog života iako si ga doživeo sa tek par poznatih ljudi i gomilom nepoznatih, ali koji su tu i tada zaista bili jedno. Dok Harrison srčano peva već sav okupan znojem, oko njega ljudi koji zagrljeni plešu, pevaju, neki snimaju, a neki samo drže upaljene lampe na telefonu, jer to je taj trenutak, samo u House of Protection režiji, pa je malo drugačije, ali tako moćno, tako sirovo i tako lepo.
Nakon ovog hajlajta, mada je ceo ovaj koncert bo jedan hajlajt, ako ćemo realno, usledile su najpre razarajuća Afterlife, a onda i ultimativna hitčina Godspeed. Na njih se naslonila nova stvar Too Numb For Pain, koja se sasvim lepo uklopila u set-listu.
Ludnica u publici nesmanjenim intenzitetom traje sve vreme, bilo da su u pitanju šutke, circle pitovi, skakanje (dopišite još šta hoćete po želji i nećete omašiti), a u nekom trenutku Improta napušta bubnjeve, uzima mikrofon u ruke i pridružuje se Harrisonu. Obojica divljaju na sceni bez zadrške, a Improta u jednom momentu daju publici postolje koje ljudi drže, a on staje na njega i peva sa postolja neko vreme, dok ga već u sledećem gledamo kako visi sa metalnih konstrukcija na stejdžu.
Set se bliži kraju, za šta su ostavljene fantastična I Need More Than This, koja pleni svojom dinamikom i optimističnim vajbom, da bi nas zatim presekli prebrutalnom Fire, tokom koje smo već doslovno osećali prašinu i komadiće plafona koji otpadaju po našim glavama (ovo, moram priznati, nikad do sada nisam osetio u Dorćol Platzu). Nastup su završili džangloidnom It’s Supposed to Hurt, koja se završava opakim, masnim rifom i Harrisonovim vrištanjem. Da je tu sve bilo okončano, bilo bi i više nego dovoljno.
Ipak, publika je, dok se dvojac još nije ni sklonio sa bine, počela da ih doziva nazad, na šta su se oni vrlo brzo odazvali i na bis odsvirali laganiju Better Off. Bilo je sjajno da u zaustavnom vremenu završimo stvari kontemplacijom i to smo i dobili. Harrison je prosuo dušu na mikrofon, Improta ga je lagano pratio, očito se suzdržavajući da ne napadne te bubnjeve kao što inače voli, a publika je odgovorila horskim pevanjem i njihanjem, kako Bog i zapoveda.
Nakon Better Off, dvojac se povukao sa scene i to je bilo to. Dorćol Platz je nekako preživeo, kao i oni ne malobrojni koji su prisustvovali. House of Protection su već dan ili dva kasnije nastavili sa svojim (pre svega po sebe) surovim nastupima. Dok obrnu ovu i sledeću turneju, možda ćemo već biti u prilici da kažemo “Eeeeee, ja sam njih gledao dok to još nije bilo moderno”.
