Koncert britanskih zvezda u usponu High Vis mogao bi lako da se sumira u samo dve reči – brutalno dobro.
Ali nećemo biti lenji, pa ćemo malo i elaborirati ovaj šturi opis.
Prvo, valja napomenuti da je sjajno što je ovaj bend u periodu kada tek postaje veliki, čak i globalno gledano, posetio Beograd. Prečesto gledamo sastave koji su daleko od pika karijere, a o trenutnoj relevantnosti da i ne govorimo. High Vis te uslove ispunjavaju 2/2. Posle deset godina karijere i tri studijska albuma, od kojih ih je poslednji Guided Tour vinuo u visine na kojima ni Idles više nisu nedostižni, High Vis stižu pred publiku u prestonici. Ako mene pitate, ne može bolje. Jer možda će u nekom trenutku porasti toliko da nastupe kod nas i u znatno većem formatu, ali klupska varijanta u kojoj smo ih gledali ove večeri bila je savršena.
Tu dolazimo do druge stavke, a to je publika u Beogradu. Ukratko – pokidala. Pun Dorćol Platz i to pun onih koji zaista prate i vole ovaj bend, pristigli sa različitih strana naše zemlje, pa je frenetično je bilo od prve do poslednje sekunde. Zašto posebno ističem ovo? Pa ne bi bilo prvi put da u Srbiju dođe neki bend u usponu ili bend koji je globalno već velik, a da koncert kod nas prođe onako.
Deluje kao da ovdašnja publika ponekad kasno “pali”, bar ako govorimo o nekoj kritično masi, pa i koncerti velikih bendova često ne okupe respektabilan broj ljudi. Setimo se koncerta benda Muse, koji je tih dana nastupio pred nekoliko rasprodatih Vemblija, a u Areni ih je dočekalo skromnih par hiljada ljudi. High Vis, naravno, nisu Muse, a ni Dorćol Platz nije Arena, ali u ovom slučaju se može reći da smo apsolutno ispoštovali i ispratili bend kako treba.
Iako su High Vis imali i domaću podršku, najveći deo publike se u toploj junskoj večeri ipak odlučio za pivo u bašti ispred, a zatim se nacrtao u sali Dorćol Platza tek oko 21:30. Londonska ekipa je tačno na vreme izašla na scenu i haos je mogao da počne. Što se mene tiče, komotno sam posle prve pesme mogao i da odem, s obzirom na to da su nastup započeli eksplozivnom hardcore kidačinom Drop Me Out, inače mojom omiljenom iz njihovog opusa. Havarija je krenula u roku od ‘odma, preharizmatični pevač Graham Sayle je kontakt sa publikom uspostavio momentalno, mada to nije ni bilo preterano teško pošto je publika bila izuzetno raspoložena.
Iako High Vis kombinuju u svom zvuku svašta, od harcore i punk zvuka preko post-punka i post-hardcorea pa sve do indie rocka, atmosfera je 1/1 bila klasična za punk/hardcore koncert, a pesme koje na albumima čak zvuče lagano i mirno, uživo dobijaju potpuno novu, mnogo siroviju dimenziju. Nanizali su za početak stvari kao što su Walking Wires, Talk For Hours, Out Cold, Altitude, Mob DLA i samo poslednje dve su bile dovoljne za šutke, stage diving i još štošta u pitu, a ni Grahamu nije trebalo mnogo da se baci sa bine i zaplovi na rukama publike dok mi urlamo recimo: “Somewhere In Between Our Hope And Fate, Nothing Ever Comes to Those Who Wait”.
Bend perfektno prati Grahama i deluje da on delimično i iz toga crpi svoju beskrajnu samouverenost i energiju. Po pojavi, nastupu i harizmi neodoljivo podseća na kolegu Franka Cartera, koga najbolje znamo iz vanserijski dobrog Gallowsa, potom iz njegovog solo projekta The RattleSnakes, a poslednjih godina je nastupao čak i kao pevač Sex Pistolsa, sve u svemu, to je ta energija.
Kada su zasvirali Forgot to Grow, ponovo se podsećam koliko je ovo jedan neverovatan bend jer je ta pesma tako atipična (čak nije ni objavljena na nekom od albuma), a uživo zvuči još bolje i još moćnije. Slede Guided Tour i A Fist For When You’re Down, već tada mi se čini da sve počinje da puca po šavovima, mada je realno ceo ovaj koncert bio jedna velika i neprekidna katarza.
Imali smo prilike da čujemo i 0151, The Bastard Inside, a za veliko finale ostavljene su, više nego iskusno, Choose To Loose, koja levitira između punk-rocka i indie rocka, zatim densoidna Mind’s a Lie i najzad Trauma Bonds, tekstualno ne baš tako optimistična, ali melodijski savršena da se sa ovom fenomenalnom ekipom rastanemo optimistički, uz širok osmeh na licu.
“Are we still lucky to be here?”, pitaju filozofski High Vis upravo u Trauma Bonds. I možda svet trenutno nije baš mesto za sreću i za poželeti da budeš u njemu, ali Dorćol Platz te noći 17. juna to svakako jeste bio.
