Još od pojavljivanja 1998. godine, a potom i niza split izdanja sa zemljacima Caliban, nemački sastav Heaven Shall Burn svojom brutalnošću je zakucao fanove tvrdog zvuka i započeo redefinisanje načina na koji je moguće spojiti death metal i hardcore.
Za razliku od pomenutih Caliban, koji su, posle solidnog starta, posustali i već izvesno vreme se guše u deja-vu efektu, Heaven Shall Burn i posle četiri studijska albuma uspevaju da održe svežinu, iako se drastično ne udaljavaju od svojih početnih ideja i principa. Peti po redu, album Iconoclast (u podnaslovu The Final Resistence) počinje uzbudljivim introom, da bi se iz numere u numere razvio u pravi etalon modernog metal zvuka.
Oštri rifovi, nikad brutalniji vokali Marcusa Bischoffa, masivan zvuk i prepoznatljiva produkcija – neki su od elemenata koji od Iconoclasta stvaraju manifest žestine i psihologije beskompromisnog, koji je pritom i prepoznatljivo politički obojen. Heaven Shall Burn u tematskom smislu ni pedalj ne odstupaju od svojih anti-fašističkih i anti-rasističkih ideja i stavova, kao i onih iz domena zaštite životinja.
U uslovima kada su sve ređi socio-politički angažovani sastavi, Heaven Shall Burn predstavlja oazu spasa za one koji ne misle da je moguće baš sve reći isključivo instrumentima, već da je jedan deo neophodno i jasno izgovoriti.
Iako nema mnogo dodirnih tačaka između tih bendova, Heaven Shall Burn, Gojira i još neki, evociraju žive uspomene na drugu polovinu 80-ih i prvu polovinu 90-ih, kada je enviroment metal pokret, oličen recimo u sastavima Obituary, Nuclear Assault ili Sacred Reich, bio izuzetno jak i uticajan.
Danas su teme nešto ekstremnije i neprijatnije nego tada i zahtevaju ekstremniji način prezentacije. Heaven Shall Burn to rade prilično dobro, a da imaju i previše materijala govori činjenica da je The Final Resistence tek prvi deo priče, koja će, nadajmo se, vrlo brzo biti nastavljena. N. M.
