Black metal veče, i to kakvo, održano je 9. maja u maloj sali Doma omladine Beograda. Što bi rekla naša stara umotvorina – da je crnje, ne bi valjalo.
Dobro, umotvorina ne glasi baš tako, ali sasvim dobro opisuje trosatnu pokaznu vežbu šta sve danas može black metal. Grima, Ultar, Non Est Deus. Tri benda, žanrovski u principu ista, a u stvari toliko medusobno različita. Dva ruska i jedan nemački, na Dan pobede nad fašizmom, pa protumačite simbolično ili nemojte, razvalili su Dom omladine tog 9. maja na komadiće.
Svakako je bolje da jedni druge gledaju kroz svoje zastrašujuće maske nego preko nišana, kao njihovi preci, a može se reći da je ovaj koncept bio i više nego uspešan. Mislim ovo sa maskama. Ova ekipa bendova je već neko vreme na evropskoj turneji, a prilika da ih vidimo pružila se i nama i može se reći da je to bilo sjajnih tri sata black metala, u svim njegovim varijacijama.
I neće ovo biti klasičan koncertni prikaz u onom hronološkom ključu, već više jedan skromni uporedni opis. Svaki bend je okvirno imao sat vremena, a ceo događaj otvorili su Nemci Non Est Deus.
Njihova vizija black metala najdirektnije je vezana za korene žanra, kako u pogledu zvuka, tako i u pogledu ikonografiie, tematike i filozofije, što će reći nemaju baš neko lepo mišljenje o hrišćanstvu i religiji kao takvoj.
To sve nikako ne znači da su konzervativni na onaj loš način, baš naprotiv, njihov pristup ima svoj tvist u humoru koji povremeno koriste u lirici, živi nastup im je prenaglašeno teatralan, ali zvuk je dovoljno namunjen da lagano može da zadovolji i old school lobanje, ali i one koji vole modernije tendencije. Koncert od nešto manje od sat vremena bio je obogaćen različitim ritualima i simbolikom, pa je tako publika bila, između ostalog, poprskana svetom (?) vodicom, gitarista je i pričešćen tokom nastupa, a pevač je u jednom trenutku sišao i međ’ raju, to jest nas, da otpoje koju.
Ultar su, sa druge strane, bend koji je u post-black metal odoru odenuo post-rock zvuk i harmonije, provukli sve to kroz još 15 različitih filtera i dobili smo jedan atipičan bend koji uživo naročito dobro šuri i zvuči još moćnije nego na albumima. Sve je tu kako treba – epske pesme koji u isto vreme voze neumorno, ali i bude gomilu filigranskih emocija i nastup koji je utegnut do maksimimuma učinili su da njihov set prođe možda i prebrzo.
Gledati četvorku koja se u skladnom ritmu unisono njiše sa gitarama i mikrofonom kao u transu, dok isporučuju beskrajan sitan gitarski vez i zagrobni vokal, i bubnjara koji u pozadini svakim udarcem odašilja gromove međ’ smrtnike, zaista je bilo pravo uživanje, pa mogu reći i privilegija. Znate onaj osećaj kada se nakon završetka nastupa trgnete kao da ste se upravo probudili, ali ne zato što vam je bilo dosadno, već zato što ste bili hipnotisani performansom? E, to.
Sa treće strane, Grima, kao uslovno rečeno zvezde večeri, su doneli neku sasvim novu energiju (iako deli dobar deo članova sa Ultarom) i vratili nas u drevno vreme paganizma i prirode.
Atmosferični, hladni black zvuk koji neguju savršeno rezonuje sa ikonografijom koju koriste na sceni, a koja podrazumeva drvene maske, grane. lobanje i ostale “prirodnjačke” rekvizite.
Njihov nastup predstavlja ekstatično zvučno putovanje tokom kojeg doslovno osećaš oštar snežni vetar koji te nemilosrdno šiba dok pokušavaš da pronađeš put kroz nepregledne sibirske tundre. Što je poduhvat unapred osuđen na propast, to je sasvim jasno, ali zašto bar o tome onda ne bismo spevali novi desetominutni black metal ep?
Jedini problem je, na kraju, u celoj ovoj priči bilo što je tri sata možda suviše malo za bendove ovakvog kalibra. Ali ako to zanemarimo, videli smo da je black metal na Starom kontinentu živ, zdrav i vitalan, hvala na pitanju. Grima, Ultar i Non Est Deus su mladi izdanci ove biljke koji rastu i razvijaju se neverovatnom brzinom i deluje da nemaju nameru da stanu. A proleće je tek počelo.
