Irski bend God Is An Astronaut ponovo je svirao u Srbiji. Nastup je bio intimniji i svedeniji nego prošli put, bend nešto uzdržaniji, ali suština je ostala ista – magija zvuka u svoj svojoj veličini.
Post-rock ikone gledali smo 2014. godine. Bila je to jedna sonična eksplozija u “Božidarcu”, koncert koji je dugo pamćen i prepričavan i na kojem su GIAA sami sebi postavili opasan domaći zadatak.
Ovog puta – Dom omladine. Takođe ispunjen. Postava benda nešto izmenjena, ali energije nije manjkalo. Ne znam da li je bila bolja, ta energija, ali drugačija svakako jeste. I to na dobar način.
Događaj je otvorio gitarista Vukašin Đelić (Dol, Halftones), ovog puta pod umetničkim pseudonimom WoO. Kroz zanimljiv polusatni nastup pokazao je na koje se sve načine može koristiti gitara, kako se može ukrstiti sa semplerima, perkusionističkim i drugim elementima i iz nje izvući jedan ambijentalni zvučni zid, često na ivici dronea. Nisam siguran koliko je DOB bio dobro okruženje za ovakav nastup, ali WoO je dao sve od sebe da zagreje publiku za God Is An Astronaut.
A da momak nije slučajno bio tu, govori i to što je Đelić inače nastupao na festivalima širom EU kao što su Todays Art, Unsound, Fano Free Folk, Elevate, Norberg, Dni Muzyki Nowej, Sonica, ali i u Americi i Meksiku (MUTEK, Communikey). Ako volite eksperimente sa zvukom, recimo sviranje gitare bubnjarskim palicama, verovatno će vam se dopasti i ono što ovaj momak radi.
Posle njegovog nastupa, kratka pauza, a onda se svetla gase i sa zvučnika kreće grmljavina. Na scenu najpre izlaze basista Niels Kinsella i Robert Murphy, tour gitarista i klavijaturista koji se bendu pridružio 2017. godine, nakon odlaska harizmatičnog Jamiea Deana.
Nedugo zatim pojavljuju se i Torsten Kinsella i Lloyd Honney i šou može da počne. God Is An Astronaut nas u svoj čarobni svet uvode preko numera Epitaph i Mortal Coil. U narednih sat i po vremena GIAA nas voze jednim rolerkosterom najrazličitijih emocija. Malo je bendova koji mogu da te za tako kratko vreme i rastuže i razvesele, a da sve to istovremeno bude nekako uzvišeno i čisto. Ircima to vrlo lako polazi za rukom, čak, rekao bih, i previše lako, jer takva poplava lepote ne znam koliko je zdrava uopšte.
The End of Beginning, All Is Violent, All Is Bright, Seance Room, Fragile, Forever Lost, Suicide By Star, Centralia…valjaju se melodije velike poput kosmosa i rifovi teški poput Kineskog zida, povezane sočnim naslagama elektronike i tek povremeno Torstenovim spejsi vokalima.
Publika uskače vrištanjem i aplauzima kad god može, bilo tokom onih baš spektakularnih deonica koje te prosto teraju da reaguješ, da im zahvališ na svemu što isporučuju, bilo između pesama, kada tek pomalo uspemo da dođemo sebi i uhvatimo dah. Ko je bio na njihovim nastupima, verovatno zna o čemu govorim. Dok gledaš, slušaš i osećaš lavinu zvanu God Is An Astronaut, može ti se desiti da uhvatiš sebe kako si prosto zaboravio da dišeš dok si čekao masivni krešendo neke pesme.
Za bis je ostavljena epska i prelepa (mada je možda i pleonazam za neku GIAA pesmu reći da je epska) Helios/Erebus. I iako ona jeste bila dostojan i veličanstven završetak ovog događaja, nekako je falio još bar jedan bis. Možda posle trinaest pesama to zvuči malo neskromno, ali kako ne biti žedan ovakvog benda i ovakve muzike?
Postoji među ljudima koji prate modernu muziku ne baš pohvalno mišljenje kako su God Is An Astronaut svojevrsna Metallica post-rocka. Uspeli su da od onoga što rade naprave komercijalnu priču, ne toliko kao Metallica, naravno, ali u okvirima post-rocka i više nego dovoljno.
Bilo ovo tačno ili ne, mislim da God Is An Astronaut pre svega isporučuju odličnu muziku (uglavnom) i da bi jedino to trebalo da bude bitno, bez obzira na njen komercijalni učinak. Meni se, na kraju krajeva, mnogo više sviđa da vidim da jedan ovakav bend nastupa pred punom “Amerikanom” nego pred 15 ljudi u nekom ćumezu. Zaslužuju to. I bend i slušaoci.
