Trideset godina od izlaska albuma Demanufacture obeleženo je i u Beogradu. I to kako! Još uvek nemamo dovoljno reči, ali pokušaćemo.
Svima nama kojima je zapalo da nam najznačajnije muzičke formativne godine budu devedesete, odlazak na koncert na kojem američki industrial/groove metal sastav Fear Factory svira u celini svoj najbolji album, a i jedan od najboljih u celom žanru, bio je ravan hodočašću.
To je jedan od onih albuma koji ne samo što je obeležio nas slušaoce i fanove, već je i promenio pravila igre na sceni i uticao na generacije i generacije muzičara u budućnosti.
Priča o industrial metalu kao žanru apsolutno je nemoguća bez losanđeleskih apokaliptičara, a Demanufacture je te 1995. godine, kada je izašao, bio ravan tektonskom potresu čije se posledice osećaju i danas i čije smo drmanje osetili i mi koji smo se 29. jula 2025. godine našli u Dorćol Platzu.
Veče je otvorio domaći sastav NIT (ranije poznati kao Ascend), koji je u kratkom setu predstavio jednu mešavinu stilova koju bismo zbirnim imenom mogli nazvati onom popularnom kovanicom “modern metal”, a koja je na tragu bendova kao što je Falling In Reverse. Iako je na momente sve to uživo zvučalo pomalo neartikulisano, definitivno je u pitanju bend na koji treba obratiti pažnju jer, sudeći po do sada objavljenim singlovima, kvalitet i te kako poseduju, a nadajmo se da će uspeti i da ga ukrote i kanališu na odgovarajući način.
Nakon predgrupe, Dorćol Platz se ubrzano popunio, čekanje se prekraćivalo kupovanjem mercha, opskrbljivalo se tekućinama, a kada smo se svi fino sabili i već tada počeli da se kupamo u znoju telesina svojih, započeo je dramatični intro koji je najavio izlazak ekipe na scenu.
To se ubrzo i desilo, a pevač Milo Silvestro se već na početku prve pesme obratio publici i pozvao na circle pit. Nije morao dvaput da kaže, tako da je totalni haos krenuo bukvalno odmah. I tako je, nećete verovati, bilo do samog kraja, uz povremene pauze da se malo uzme vazduha i da nas ne strefi srčka, a pesme su se nizale baš kao i na albumu i besmisleno je uopšte isticati bilo koju, jer je svaka fercerala savršeno. Da li je to bio masivni Body Hammer, da li je to rokerska Dog Day Sunrise (inače obrada, u originalu britanski bend Head of David), da li je ultimativni hit Replica, da li su jungle/dnb/techno inspirisane Self Bias Resistor ili New Breed ili je u pitanju čista FF industrija kakva je Pisschrist, sve je bilo jednostavno perfektno.
Naš pregled kompletne Fear Factory diskografije možete pročitati ovde
Gitarista Cazares ujeda rifovima iz svoje žičane ljubimice, na basu je ovog puta Ricky Bonazza (Butcher Babies), koji fantastično menja Tonyja Camposa (koji je trenutno na turneji sa Static-X i koga smo takođe videli u Beogradu pre nekoliko dana), a Pete Webber, za koga se iskreno nadam da će se zadržati u bendu (tu je od 2023. godine) je jednostavno mašina i evocira uspomene na FF iz najboljih dana. Bubnjevi su kod ovog benda jedna od esencijalnih stvari, a Webber to radi veoma precizno i pedantno, mašinski, a opet sa potrebnom toplinom.
Milo Silvestro je kao frontmen spontan i harizmatičan, a kao pevač ubitačan. Retko kada mi se desi da mi na koncertu oko zasuzi, ali to se ovog puta desilo bar dva puta, u finišu numere Pisschrist, kada Silvestro propovednički ponavlja jednu od možda i najboljih FF sekvenci ikada napisanih “Where is Your Savior Now?”, a drugi put na kraju koncerta, na kraju numere Archetype, kada se publika nadigravala sa Milom, odnosno dopunjavala njegove vokalne deonice.
Ovaj bend je preživeo svašta. Od toga da nisu radili uopšte preko toga da je tu bio legendarni Burton C. Bell, ali gitarista osnivač Dino Cazares nije, do toga da Burton C. Bell nije u bendu, Dino jeste (ali bez ikoga drugoga u bendu) i bilo je veliko pitanje da li će i u kakvoj novoj formi bend (i brend) Fear Factory preživeti. Dino je na kraju ipak uspeo da sačuva ideju, a najključnija stvar od svega, uz poštovanje ostalim članovima, jeste da je pronašao pevača koji je na jedan neverovatno dobar i dostojan način nasledio Burtona.
Nakon što su završili sa albumom Demanufacture, bend se na kratko povukao, a potom se vratio na scenu i izveo najpre još četiri pesme: Shock, Edgcrusher (obe sa meni omiljenog albuma Obsolete), Linchpin i Archetype, a onda na bis, prvi put na ovoj turneji, i numeru What Will Become? Šta još poželeti? Mislim, dobro, ok, mogao da bih da poželim svašta, na primer meni omiljenu Resurrection, mogao bih da poželim još pola njihove diskografije, ali čemu?
Da li je moguće da onaj emotivni naboj, ono ludilo na sceni i ispred nje, ona naloženost i benda i publike bude jača, bolja, intenzivnija? Da li je moguće da post-apokaliptična budućnost, koja više i nije budućnost, bude bolje od ovoga pretočena u zvuk? Možda. Ali ovde nije stvar u tome da nešto bude najbolje. Ovde je stvar u tome da je ovo bilo baš kako treba u trenutku u kojem je trebalo da bude. Fear Factory su upozoravali i budućnost je stigla, ali mi nismo bili spremni. Daj da se onda pre te apokalipse makar dobro zabavimo.
