Ćudljivi oktobar u šizofrenoj Srbiji, bio je to jedan izuzetan ambijent za nastup kultnog britanskog avangardnog metal sastava Esoteric.
A momci iz Birmingema, postojbine Black Sabbatha, nisu retki gosti u Srbiji. Više puta smo imali prilike da ih vidimo na ovim prostorima, a ovog puta su mesto i vreme podelili najpre sa novim domaćim hajpovanim aktom Plamen Večnosti, a potom i sa legendarnim, kultnim/ili dopišite po želji kakvim, niškim bendom The Bloody Earth.
Mala sala Doma Omladine Beograda je bila popunjena taman kako treba, čemu je verovatno doprinela i gotovo simbolična cena karata od oko 1.500 dinara. Hajpovane snage po imenu Plamen Večnosti sam nažalost morao da propustim. Ako ih do sada niste slušali, svakako obratite pažnju, reč je o ambijentalno-tribalnom zvuku, koji je privukao solidnu pažnju na sceni, a gde ima dima, ima valjda i vatre, to jest Plamena. Dosta je tu do koncepta i performansa, naravno, ali ako ste ljubitelj zvuka koji neguje recimo Treha Sektori, neće škoditi ni da overite ovu ekipu.
Taman što sam pristigao, bacio pogled na merch (takođe vrlo korektne cene, majice zvezda večeri su, na primer, koštale 2.500 dinara), na scenu su izašli The Bloody Earth? Šta zaista reći o ovom bendu, a da bude objektivno i ne dolazi iz utrobe čiste nostalgije?
Svirali su doom metal kad se to nije smelo, tačnije svirali doom metal u Srbiji jednako dobro u sto vreme kad se sviralo i svuda u svetu, tamo negde od druge polovine devedesetih, kada su izbacili prvenac Requiem of Weeping Souls (1997). Čitavih 20 godina prošlo je do drugog full-lenght izdanja Inevitable (2017), a onda još sedam do novog EP-ja Crnoslovlje, koji je izašao prošle godine.
U oko sat vremena nastupa stala je esencija ovog benda, koji je vazda bio na razmeđi između doom-death i funeral doom zvuka, možda čak ne ni zato što nisu mogli da se odluče već zato što su baš na toj ničijoj zemlji apsolutno svoj na svome i u potpunom balansu.
Klasičnoj gothic-doom postavci sa ženskim (Dušica Antić) i muškim (Marko Tričković) vokalom nedostajao je jedino bubnjar. Vladan Kitanović nije bio u prilici (a tako će izgleda i ostati) da nastupi sa kolegama zbog teške bolesti (bio je u publici), a bend je saopštio da će ubuduće, kao i na ovom koncertu, nastupati sa zvukom bubnja koji ide sa matrice.
Dobio je tako ovaj nastup jedan duboko tužni, ali i lepi sentiment, jer često nije lako suočiti se sa životom, ali je kudikamo lakše ako u svemu tome imaš prave ljude na pravom mestu kao podršku. U oporom i sporom doomu, koji su The Bloody Earth teatralno, ali hladno servirali publici poput kakvog poslednjeg obroka, mesta se našlo i za njihovu adaptaciju numere Cveta Trešnja (Zoran Simjanović, Sabirni centar). Zamišljao sam tokom nastupa koliko bi bilo dobro da je sa njima na bini bila i Anica Dobra, da učestvuje u novom promišljanju ove fantastične numere, ali bi to možda bilo i previše nadrealno.
Ova obrada je, inače, objavljena upravo na poslednjem EP-ju Crnoslovlje i iako često nemetal numere prepakovane u doom metal aranžman zvuče banalno, sa Trešnjom to apsolutno nije slučaj. Na Crnoslovlju ona je počela da živi novi život, ma koliko to možda zvučalo neprikladno kada govorimo i o doom metalu i o Simjanovićevom klasiku, s obzirom da ni u jednom ni u drugom slučaju život nije baš prva asocijacija.
Suma sumarum, The Bloody Earth su zaista bili odličan izbor gostiju za ovo veče i sjajna uvertira za kosmičku mizeriju koju su nam nedugo zatim priredile britanske legende.
Esoteric su na scenu izašli u pčetočlanoj postavci, pojačani live gitaristom Iliom Rodriguezom. “Madona” na glavi Grega Chandlera, umesto klasičnog mikrofona, i teška artiljerija u vidu nebrojenih pedala na podu se podrazumevaju.
Set je uključio numere Beneath This Face, Circle, Silence, Cipher i Culmination, dakle tri sa izdanja The Maniacal Vale i po jednu sa albuma A Pyrrhic Existence i Paragon of Dissonance. Jasno je da je izbor fokusiran na novije radove i ovo je, može se reći, savršen set za one koji preferiraju njihovu post-metal stranu. Bilo bi mi drago, kao velikom ljubitelju njihovih početaka, da se na listi našlo i nešto sa prva tri albuma, ali i u jednom i u drugom scenariju to je čisti Esoteric 1/1, te nikako nisam bio na gubitku.
U postavi sa čak tri gitare, sat i 15-20 minuta proletelo je u raspojasanoj svirci, noise kanonadama i prepoznatljivoj Esoteric formuli masa minus ubrzanje jednako zvučni wasteland u srcu svakog ko se nađe na putu. Dovoljno je, uostalom, samo pogledati arsenal tih pedala pred svakim od njih, pa shvatiti da nisu došli da bi ostavljali ranjenike za sobom.
Sve ono što čini srž zvuka ovog benda sabijeno je u ovom kratkom vremenu: noise, psihodelija, težina, težina, težina, kosmički vokali, disonanca, atmosfera, tenzija, tenzija, tenzija. Efekat koji ovaj bend postiže na albumima, a to je onaj konstantni neizdrž kao da će nešto strašno da se desi i do kraja si u fazonu “Ajde, više, neka se desi!” na koncertu poprima drugačije obličje. Recimo, ponekad samo od tog iščekivanja zaboraviš da dišeš.
Transcedentnost Esoterica uživo je još ubedljivija, zato što dolazi do direktnog sudara nas koji muziku slušamo i njih koji je stvaraju. Instrumenti vode njih, a oni onda vode nas do tačke spajanja u kojoj je neminovno da se desi implozija emocija, kreacije i destrukcije. I to se i desilo na samom kraju nastupa, nakon kojeg se bend bez bisa, ali uz fotografisanje sa publikom, povukao sa scene i ostavio nas da pokupimo vilice sa patosa.
Postoje sasatavi kod kojih su reči definitivno nedovoljne i banalne, a Esoteric je upravo jedan od takvih bendova. Zato sve ovo prethodno trtljanje nema mnogo poente, osim da možda pomislite “Pa kakav je, pobogu, taj bend kad ovaj ovako kenja?!”, ako naravno već niste slušali Esoteric. Ako jeste, znate. Ako niste, trebalo bi. Možda vas i ne odradi, ništa ne garantujem. Ali ako vas uvuku u svoje grotlo, izvesne su dve stvari. Prvo, vrlo brzo ćete shvatiti da ste zatočeni u pravoj noćnoj mori. I drugo, još strašnije, shvatićete da zapravo uopšte ne želite da izađete napolje.
