Neverovatno raznovrsna koncertna godina nastavljena je 4. avgusta nastupom legendi death metal zvuka Dying Fetus, uz podršku grupe Rivers of Nihil, jednog od najprogresivnijih mlađih metal sastava ekstremnije provenijencije.
Ogromno interesovanje za ovaj koncert, koji je u organizaciji agencije Hengtajm održan u bašti Kluba studenata tehnike, uslovilo je da početak celog događaja malo kasni (red se bogme otegao od ulaza u KST do spoljne kapije), pa su se Rivers of Nihil na sceni pojavili negde oko 21:40.
Ovaj bend je tokom godina, kroz pet studijskih albuma, postao respektabilno ime uprkos konstantnom eksperimentisanju i istraživanju (ili možda baš zbog toga), a vrlo mi je bilo drago da vidim da ozbiljnu popularnost uživaju i u Srbiji. Ono što sviraju moglo bi se ukratko okarakterisati kao spoj technical death metala i progressive metala u najrazličitijim svojim inkarnacijama, a ako je nešto konstanta kod ovog benda, to je da nemaš pojma šta ćeš čuti na sledećem albumu. I to je sjajno.
Živi set u KST-u je uključivao numere poput Sub Orbital Blues, A Home, Where Owls Know My Name, Death is Real, generalno su dominirale pesme sa s/t albuma i izdanja Where Owls Know My Name (te 2018. godine uvrstili smo ga Plejer listu naboljih izdanja za tu godinu), uz pokoju sa meni omiljenog The Worka (takođe bio na listi najboljih za 2021. godinu). U pitu se zakuvalo odmah, nije bilo standardnog otkravljivanja publike, a četvorka nas je vešto vodila meandrima svoje čudne, ali nadasve funkcionalne muzike, uz neizbežno povremeno uletanje saksofoniste Patricka Corone, koji bi izmamio ovacije prisutnih svaki put kada bi izađao na stejdž.
Bend zvuči prilično uigrano uživo, iako su im personalna tumbanja, kako ona u stalnoj, tako i ona u session postavi, do sada već postala svojevrsni trejdmark, naročito ako imamo u vidu da je u pitanju muzika koja je aranžmanski veoma kompleksna i tehnički jako zahtevna.
Zamerka ide na prekratku minutažu nastupa, ali to je sada već izgleda trend koji će verovatno ostati sa nama bar neko vreme. Ceke karata su poslednjih godina dosta porasle, što je donekle legitimno zbog inflacije i finansijske nestabilnosti ali skraćivanje nastupa ponekad ide do granice bezobrazluka, kao što smo nedavno imali prilike da vidimo na nastupu benda Thou, koji su, kao glavni bend, svirali svega 45-50 minuta.
Nakon Rivers of Nihila na binu su, posle kraće pauze, izašle zvezde večeri, a da mi je neko pričao kakvoj ću havariji (in a good way, naravno) prisustvovati u narednih sat vremena, ne bih mu poverovao ni za dva života. Ako sam popularnošću Rivers of Nihila bio prijatno iznenađen, popularnost benda sa drugim najuvredljivijim imenom na svetu (tako to bude kad bend formiraš kao srednjoškolac) me je potpuno zaprepastila.
Dying Fetus jesu tu gotovo 30 godina, jesu upornim radom, krunisanim sa čak devet studijskih albuma, brižljivo gradili fan bazu širom sveta, jesu među pionirima nečega što je danas poznato kao slam death metal, ali definitivno nisam očekivao da baš njihov koncert bude verovatno najluđi u dosadašnjem delu godine.
Tročlana mašinerija u sastavu John Gallagher, Sean Beasley i Trey Williams od starta je setovala vajb da nema preživelih, koji je do kraja nastupa samo dodatno i dodatno eskalirao. Pit je već bio dobro zagrejan, a kako je bend izašao na scenu i započeo svoju groovy death metal priredbu, eksplodirao je momentalno. Po principu “ne može da stane, neće da stane”, šutke, circle pitovi, crowd surfinzi su smenjivali jedni druge taman kako je i bend bez nizao odabrane bisere iz svoje brutalne diskografije.
Wrong One To Fuck With, Praise The Lord (Opium The Masses), Into The Cesspool, Grotesque Impalement, Schematics, Epidemics of Hate, Subjected to Beating, From Womb to Waste…socio-politički angažovani i veoma beskompromisni u izražavanju svojih stavova, Dying Fetus su ideološki i konceptualno vazda bili bliži grindcoreu nego death metalu, ali je death metal vazda bio jedino pravo uporište od kojeg ne samo da ne odustaju, već su ga svojim delovanjem i menjali.
John Gallagher i Sean Beasley na sceni igraju ne samo instrumentalni, već i vokalni ping-pong i dok je Gallagher zadužen uglavnom za onaj prepoznatljivi zagrobni growl, Beasley parira i uspostavlja ravnotežu deonicama koje su više okrenute scream vokalu. Sve savršeno prati Trey Williams na svojoj bubnjarskoj bateriji, nepotrebno je, a pomalo i uvredljivo isticati uopšte njegovu preciznost i tehničku superiornost, ali eto, da zabeležim i tu recku.
Valjali su se zli rifovi, ispaljivane su kanonade blast beatova, udaralo se iz svih raspoloživih oružja, sve u svemu death metal je još jednom pokazao zašto je tako žilav i maltene neuništiv, uz horde fanova čiji se broj nekom magičnom formulom iz generacije u generaciju samo obnavlja, uprkos svim teorijama, očekivanjima i prognozama.
Brzo je prošlo sat vremena ovog soničnog zvučnog napada na mentalni i telesni integritet, možda bi prijalo da je potrajalo još nekih dvadesetak minuta, ali čak i bez toga, ono što je isporučeno sa bine i uzvratna energija iz mase bili su nešto što se ne viđa često. Čak je i John Gallagher, osnivač i jedini originalni član DF-a, u jednom trenutku konstatovao da im je ovo do sada najluđi nastup na turneji i zahvalio se publici. S obzirom na atmosferu, rekao bih da to nije izjavio reda radi, jer kad posle koncerta konstatuješ “Dobro je, živi smo i čitavi”, znaš da je to bilo to.
