Nemačka post-metal ekipa demonstrirala je svu vitalnost podžanra koji, iako više nije u fokusu, i te kako odiše svežinom i inovativnim rešenjima.
Downfall of Gaia se ubrajaju među one bendove koji definitivno nisu dobili priznanje koje zaslužuju, ali koji uprkos tome drže konzistentan i stalan kvalitet. U proteklih petnaestak godina nanizali su šest studijskih albuma i da se sutradan raziđu ne bi imali za čim da žale.
Integritet onoga što rade nijednog trenutka nisu stavili na kocku ni ideološki ni kreativno. Možda im je u tome pomogla i pozicija benda koji nije u prvom ešalonu žanra, ali svakako jeste u poziciji da muziku stvara radi same muzike, radi umetnosti.
Publika u Beogradu pokazala je da ove kvalitete ume da ceni, pa su Downfall of Gaia u Zappa Bazi nastupili pred gotovo potpuno popunjenim prostorom i u nešto više od sat vremena odsvirali 8-9 pesama sa naglaskom na novijim radovima.
Bend nas je, uz minimalnu, gotovo nepostojeću komunikaciju sa publikom, vodio na putovanje ispresecano post-rock sazvučjima jednako koliko i black metal napadima, sve to obogaćeno oporim, masivnim hardcore i sludge rifovima. Sve što se očekuje od jednog post-metal benda bilo je tu, ali i više od toga.
Štaviše, generalna svedenost nastupa dodatno je istakla raskoš muziciranja, u čemu je prednjačio bubnjar. Njegove kanonade raznose sve pred sobom (nije ni čudo, čovek je između ostalog svirao i u prilično tehničkom bendu The Number Twelve Looks Like You), a čak i kada spusti tempo do post-rock suptilnosti, vidi se da se jedva suzdržava da ponovo ne napadne taj instrument pred sobom.
Bend ga precizno prati u stopu i sve to na gomili zvuči tehnički besprekorno, a opet sirovo i nerafinisano, baš kako treba. Koliko je Downfall of Gaia diskografija kompaktna možda najbolje govori i to što je, iako su se dotakli njenih različitih faza, set sve vreme zvuči perfektno uklopljeno, a pesme daju jednu sasvim novu celinu.
Na kraju, jedina zamerka mogla bi da bude trajanje koncerta. Sat i pet minuta za bend koji ima takvu diskografiju i čije se pesme retko kada spuštaju ispod 7 minuta je jednostavno premalo. No, imajući u vidu aktuelnu situaciju u muzičkoj industriji i trendove koje ona nameće, izgleda da je šrinkflacija koncerata naša nova realnost. Kao što proizvođači smanjuju gramažu čokolade da ne bi podigli cenu (mada na kraju i smanje gramažu i podignu cenu), tako i izvođači sve češće zadrže neku koliko-toliko podnošljivu cenu karata, ali zato minutažu sabiju na 60-ak i kusur minuta, što je izgleda neki novi zlatni standard.
Ono što je nekad bila minutaža festivalskog nastupa, sada je sve češće minutaža solo nastupa i to čak i solo nastupa bez ikakve podrške, gostiju ili predgrupa. Koliko će ovaj model biti održiv, ostaje da vidimo, jer čak i niža cena karata (koja nikako nije simbolična, da se razumemo) ne može da nadomesti nedorečnost nastupa i neutoljenu žeđ publike, čime ovakvi koncerti neretko rezultiraju.
