Dark Tranquillity, Moonspell i Hiraes su u startu zvučali kao dobitna kombinacija čak i na papiru, a praksa je to potvrdila.
Ne može se reći da je Hangar “Luke Beograd” bio mali da primi sve zainteresovane te večeri, ali je svakako bio, za naše uslove, više nego solidno popunjen. I to nije bitno samo za ovaj koncert po sebi, već i za sve ono što nas čeka ove godine. Lista zakazanih nastupa je impresivna i nadajmo se da ćemo uspeti dostojno da je ispratimo, čisto kao amanet za budućnost.
Ispostavilo se da je pomenuti prostor odličan za metal koncerte, kako produkcijski, tako i logistički, akustički, kako god hoćete, a ekipi muzičara koju je Beograd ugostio nije trebalo reći dvaput da iskoriste priliku. Uz neke manje zamerke, o kojima ćemo nešto kasnije.
Veče je, tačno u minut, otvorila nemačka ekipa Hiraes. Sa dva albuma iza sebe već su se etablirali kao respektabilan melodic death metal akt na tragu zemljaka im Heaven Shall Burn, ali i kolega kao što su mega popularni Arch Enemy, pa na momente i američke škole u duhu Darkest Hour. Malo je, doduše, upitno koliko njihov produkcijski napucan modern melodeath zvuk ima smisla u 2025, pošto mu je pik bio pre 10-15 godina, ali ono što rade, rade zaista bez greške.
Set na ovoj turneji su bazirali uglavnom na pesmama sa novog albuma Dormant, pa je od pet pesama samo Under Fire bila sa prvenca Solitary. Koncertna kilometraža već je evidentna u njihovom nastupu i iako su nastupili pred relativno praznjikavim prostorom, koncert je bio precizan i tačan do maksimuma, onako kako to Nemci umeju. Njihova muzika ima odličnu meru švedske škole, gruva, melodije i žestine, taman onoliko da ne skliznu ni u banalnost, a ni u neslušljivost.
Ništa od ovoga nije čudno jer je reč o ljudima koji su godinama kalili zanat u undergroundu (veći deo benda pre ovoga bio u Dawn of Disease, dok je pevačica Britta Gertz došla iz Crippera) i pretpostavljam da će se za ovaj bend tek čuti. Videćemo samo da li u obliku nekog novog Amaranthea ili naslednika Arch Enemyja.
Uvek je lepo ponovo videti Moonspell. To mi je bila prva misao kada su Portugalci izašli na scenu. Nema mnogo bendova koji imaju neku posebnu vezu sa ovom zemljom i našom publikom, ali Moonspell svakako jesu jedan od njih. Manje-više redovno smo bili uključeni na liste destinacija na njihovim turnejama, a ovde su snimili i jedan spot. Vazda harizmatični Fernando Ribeiro ovo je više puta istakao tokom koncerta i podcrtao da mu je uvek drago da dođe i da se dobro oseća kada nastupa u Srbiji.
I to se zaista videlo. Bend je bio sjajno raspoložen, a publika je uzvraćala energiju svom snagom. Portugalci su set otvorili sjajnim Opium i Awake! instantno nas vrativši u Irreligious dane. Deluje sada kao da je to bio neki sasvim drugi život, ali Moonspell su tu, mi smo tu, pa zašto to onda ne iskoristiti? Šarala je ekipa od albuma do albuma, pa su tako zakačili Hermitage (Common Prayers), Extinct (Extinct, Breath), Night Eternal (Night Eternal), Memorial (Finisterra), The Antidote (In And Above Man, From Lovering Skies, Everything Invaded), Irreligious (Full Moon Madness), ali naravno da nisu izgubili iz vida ono što baš, baš volimo, pa su se osvrnuli i na neizostavne početke karijere i album Wolfheart (Vampiria, Alma Mater).
Vodio je Moonspell svoju gothic igranku suvereno kroz 13 pesama iz svoje prebogate karijere, a i može im se da sastave kakvu god hoće set-listu kada imaju takvu diskografiju. Umeli su da uđu i u žešće momente kao što su Extinct ili In And Above Man, ali generalno su nas i kroz pesme i kroz scenski nastup podsetili zašto su bili i ostali jedan od temeljaca gothic metala i zašto će u njegovoj istoriji Portugal zauvek biti upisan zlatnim slovima.
Bend je uigran fantastično (ima li smisla napominjati uopšte), zvuk je bio perfektan, publika ih je sjajno pratila, naročito u komadima kao što su Alma Mater i Vampiria, a ono što mi je drago da vidim jeste da bend i dalje ozbiljno uživa u tome što radi i, što je još važnije, nije izgubio kontakt sa publikom. Suma sumarum, bilo bi bezobrazno očekivati više od ovog benda u ovom trenutku.
Zvezde večeri izašle su na scenu nešto nakon 21 čas. Zasijala je svedena ali efektna scenografija, na ogromnim ekranima će se tokom nastupa smenjivati različite grafike i poruke, a Dark Tranquillity su set započeli numerama The Last Imagination i Nothing to No One. Nizale su se zatim Unforgivable, Wayward Eyes i Terminus i smesta sam se podsetio tog DT vajba u kojem istovremeno mogu da plačem i slemujem.
Emocija je oduvek bila značajan deo njihovog izraza, a Mikael Stanne je svojim scream vokalom oduvek taj izraz adekvatno bojio i davao mu jednu novu dimenziju duše, ma kako to možda paradoksalno zvučalo. Dobro, možda malo i jesam subjektivan jer ovaj gospodin me je oduvek fascinirao kako svojom pristojnošću i odmerenošću, tako i vokalnim veštinama.
Jedini je problem što se sva ta savršenost nije mogla čuti u punoj meri jer se sa zvukom nešto desilo. U sredini hale gitare gotovo da se nisu čule, kao da su u miksu gurnute ne u drugi, već u peti plan, nekako je sve zvučalo kao da je između benda i nas navučena ogromna zavesa koja upija zvuk, pa ono što stigne do nas, stigne. Problem smo delimično rešili promenom pozicije, pa se svega 10-15 metara dalje sve čulo mnogo razgovetnije i jasnije, te smo mogli da nastavimo da uživamo u punom sjaju znamenitih Šveđana.
A oni bilo da sviraju ultra-emotivnu Atomu ili numere kao što su Cathode Ray Sunshine i ThereIn, demonstriraju jednu izvanrednu samouverenost. Kako da ne budu samouvereni nakon toliko godina karijere, reći ćete, i to jeste tačno, ali zaista jeste predivno gledati bend koji je toliko ovladao onime što da sve izgleda tako prokleto lako i jednostavno, kao da svako može da uhvati te instrumente i izađe na binu i jednostavno počne da svira. Ako zanemarimo zvuk, naravno, ali to ipak ide toncima na dušu.
Jedan od četiri benda velike melodeath četvorke kroz čak 16 pesama glavnog dela seta pokazao je kako izgleda kada uspeš da se kreativno razviješ, ali istovremeno i da očuvaš integritet i da budeš u stanju da to uživo izneseš do nivoa koji se graniči sa manirizmom, ali nikako ne prelazi tu granicu. Ja sam među onima koji vole sve faze DT diskografije i ne mislim da su rekli sve što su imali, naprotiv. Kao što mnogi danas otpisuju njihove zemljake i kolege Soilwork, a oni doživljavaju drugu mladost i izbacuju gomilu izvrsne muzike već godinama unazad.
Bis je bio rezervisan za The Wonders At Your Feet i klasike Lost to Apathy i Misery’s Crown, tako da smo, iako je ovo turneja posvećena novom albumu, dobili i jedan fin zalogaj starijih radova. Mogu da se žalim i kmečim da je izostala moja omiljena Monochromatic Stains, ali neću. Jer bila je ovo jedna noć za pamćenje u kojoj su spojeni mladost i iskustvo, žestina i emocija, Švedska, Nemačka, Portugal i Srbija. I nešto Rusa. I sve je bilo baš kako treba. Dobro, skoro sve. Pozdrav za tonca.
