Eksplozivni hip-hop dvojac Dalek prvi put je nastupio u Srbiji, čime smo čekirali još jednu stavku na must-see bucket listi.
Mesto događaja bila je Zappa baza, ali je pitanje da li bi i taj prostor bio popunjen da nije opet svoje odradio princip “nas i Rusa 300 miliona”. Ovako je Baza bila vrlo pristojno popunjena, ali ne i krcata da ne može da se diše. Moglo je i da se diše i da se njiše (dobro, dobro, izaći ću napolje) u flowu dua koji je u oko sat vremena demonstrirao sve što je trebalo i što smo očekivali.
Veče je otvorio Nenad Tasić, hiperaktivni Nišlija koji je ovog puta odlično zagrejao publiku pod pseudonimom MAKEITLAST. Iako ga znamo po malo drugačijim projektima kao što su Tymock ili Level Repeats Time, ovde je iz svog deka, laptopa ili kako god već hoćete to da nazovete, ispaljivao na nas elektronske kanonade ritmova, melodija i glitcheva, ne bi li nas pripremio za ono što će uslediti. Set kratak ali efektan, taman kako treba pre nego što su na binu izašli MC Dalek i njegov kompanjon Mike Manteca.
Jedan opremljen ritam mašinom, semplerom, mikrofonom i još kojekakvim didžabidžama, drugi gitarom, ovi momci su u nekih sat vremena pokazali zašto Dalek za mnoge, iako već dugo nisu relevantni kao nekad, i dalje predstavlja pojam kada govorimo o eksperimentalnoj muzici. Mike se sa svojom ljubimicom nažalost nije čuo koliko bi trebalo i to je možda i najveća mana ovog koncerta, jer bi upravo to dodalo na onom wall of sound momentu, koji je tako specifičan za Dalek. Ovako je u prvom planu bio MC, što je takođe u redu, ali ostaje taj utisak da je gitara mogla i morala biti malo istaknutija.
Bilo kako bilo, slušati Dalek odavno je, na svu sreću, prestalo biti fora radi fore i pomodarstva. Od 1998. godine i debija Negro Necro Nekros do danas, ovaj projekat okupio je, rekao bih, ne preterano veliku, ali svakako preterano vernu bazu fanova koji su ga pratili kroz svaki opit u koji se upustio.
Da li je to industrial, big-beat da li je noise, da li je neki pomereni shoegaze ili su to zvučni zidovi koji razaraju poput zemljotresa sve pred sobom, Dalek je ostao Dalek i posle skoro 30 godina jer je svak isti uokviren istom doomičnom atmosferom. Naravno, propovedničko-apokaliptične vizije nisu oblikovane samo zvukom, već pre svega i najpre tekstovima koji su, nažalost, jednako relevatni, teški i važni i dalje.
A spakovali su u tih sat i kusur svašta. Počeli sa Better Than, Knowledge | Understanding | Wisdom i Normalized Tragedy, vozili žestoko po Substance, For The People, Holistic ili I Am A Man, a dokrajčili nas sa Ever Somber, Echoes of… i By The Time We Arrive in El Salvador. Nije nam bilo dosta, pa smo tražili bis, kažu jedini put im se to desilo na turneji.
Sve je ispalo krajnje simpatično, jer Dalek nije znao šta će, pa je još nekih 15-20 minuta uz viski puštao neke neobjavljene stvari, prčkao po semplovima i napravio pravi mali after nakon koncerta, koji u biti nije bio ništa spektakularno, ali je bio toliko spontan, topao i ljudski da nisi mogao da sa nastupa odeš bilo kako osim sa kezom na faci. Za jedno tako kišno i mračno veče – nije loše.
