Bilo je dugo i bilo je dobro! Ovo je najkraći opis pravog malog death metal festa koji smo imali prilike da ispratimo 7. februara u Dorcol Platzu u Beogradu.
Defeated Sanity, vodeći bend ovog događaja, nosilac je turneje pod imenom Chronicles of Luancy, koja je prošpartala Evropom početkom godine. I ne samo da je ovaj sada već nemačko-američki bend predstavio najnoviji album, objavljen prošle godine, već su sa sobom poveli pravu malu plejadu death metal izvođača različitih stilova i pristupa, pa smo imali prilike da prisustvujemo praktično mini-festivalu, koji je mogao da zadovolji dosta različitih ukusa, sve dok je to u okvirima death metala, naravno.
Veče su otvorile domaće snage Deadspawned i to već oko 18:30. Jeste malo rano za početak svirke, što se i osetilo po ne preterano velikom broju prisutnih, ali energije nije manjkalo, naročito na stejdžu. Deadspawned su po godinama mlad bend, ali ekipa koja stoji iza njega ima zavidan staž u velikom broju renomiranih domaćih bendova kao što su Amon Din, Scaffold, Light Denied, Sacramental Blood, Haste… Sve u svemu, u pitanju su ljudi koji nisu od juče i to su i pokazali više nego dobrim predstavljanjem domaćoj publici, pošto im je ovo ujedno bio i prvi živi nastup uopšte.
Kombinacija death i thrash metala na tragu Vadera i Sinistera je očigledno nešto što ovog bendu dobro leži i iako možda u ovom trenutku taj zvuk u njihovoj interpretaciji zvuči pomalo bazično, svakako ga oni izvode vrlo efektno i srčano, pa stoga sa nestrpljenjem čekamo debi-album. Vredi pomenuti i da su na kraju nastupa uputili reči podrške studentskim protestima, na opšte oduševljenje prisutnih.
Sledeći bend na dugoj listi učesnika Chronicles of Lunacy turneje bila je ekipa pod nazivom Embryonic Devourment. Nesvakidašnji sastav iz Amerike ukršta technical i brutal death metal sa temama kao što su teorije zavere, reptili, tajna društva i druge slične teme, dakle shvatili ste već, a nastup su započeli najavljujući sebe kao punk-rock bend. I beše to jedan dobar punk-rock, prošetali su nas kroz tehnikalije i melodije kojih se ne bi postideli ni Death, Necrophagist ili Cephalic Carnage, mnogo te škole ima u njihovom zvuku, ali ima i onih novijih, generacijskih referenci, pre u lucidnosti pristupa nego u samom zvuku, kao što to rade na primer Rivers of Nihil ili Faceless.
Izuzetno energična trojka, koja je povremeno zvučala kao da ih je na bini bar petoro i ne znam da li treba reći, ali gospode, šta su ovi ljudi uradili za 40-ak minuta, pa to je stati pa gledati. Dorćol Platz je, hvala nebesima, sad već bio znatno popunjeniji i bend je naišao na dobar prijem, a nastup je završen tako što se basista i pevač Austin Spence silovito izvrištao u mikrofon, oborio stalak na pod i nestao sa scene.
Nakon Embryonica binu zauzimaju zemljaci im Asylum TX, koji dolaze, nikad neće pogoditi, iz Teksasa i morali su da dodaju to TX u ime, pošto Asylum izgleda nije bilo baš najoriginalnije ime za jedan metal bend, u šta se možete uveriti i samo ako na Enciklopediji Metallum ukucate to ime i pokrenete zabavu. Sva sreća pa im je muzika mnoooogo originalnija od imena, scenski nastup takođe, te sam vrlo sklon jednoj sasvim subjektivnoj prognozi da ću za koju godinu pričati okolo kako sam gledao ovaj bend uživo dok to još nije bilo moderno. Opak je ovo bend, iako iza sebe imaju samo dva studijska albuma, ali vidi se jedna velika zrelost u zvuku i nastupu.
Zvuk je tech death metal 1/1, uz povremeno prog i melodeath izlete, a nastup i ceo imidž vuku na zezanje i humor i da, prvo što će vam pasti na pamet u ovom trenutku je The Black Dahlia Murder i bićete u pravu, ako volite taj bend, vrlo je izvesno da će vam se dopasti i Asylum TX. Prošetali su nas kroz neki zlatni presek svoje dodsadašnje karijere, ozbiljno su podigli sada već prilično popunjen Dorćol Platz i iskreno ne mogu da zamislim kakva će ovo zver od benda biti za 5 ili 10 godina ako sada ovako “šiju”. Ako niste, albume obavezno, a isto važi i za živi nastup, ako ste ovaj propustili.
Kada je nakon kraće pauze na scenu izašao Shaun LaCanne, koji stoji iza kultnog projekta Putrid Pile, bio je to znak da je započela druga polovina ove brutalne večeri i da tenzije nikako ne treba spuštati. Iako ono što ovaj čovek radi nije moja šoljica čaja, on definitivno ima poklonike i kod nas i oni su ga dočekali vrlo srdačno i srčano. Pit se još za vreme Asyluma nije smirivao, a sada je potpuno podivljao do te mere da su ljudi u jednom trenutku zaigrali i kolce dok je Shaun prangijao svojim rudimentarnim death metal rifovima. Ukoliko ste kojim slučajem propustili ono što on radi, reč je o one-man death metal projektu, Shaun je na sceni potpuno sam sa gitarom, a podrška su mu prilično primitvne ritam mašine i, naravno, fanatična publika.
To pokloništvo delimično dolazi iz toga da ga ljudi donekle prate i slušaju kao foru, ali mora se priznati da ima nekog šmeka koliko je sve to loše i zabavno u isto vreme jer Shaun, koji liči na country pevača samo sa zajebanijom gitarom, zaista ostavlja srce na terenu. Bilo da loži ili proziva publiku, drži kraće govore između pesama ili bezumno prangija po gitari, vidi se da se ludo zabavlja i da je zaista zahvalan što mu se sve to dešava. Lično moram da primetim da mi studijski snimci zvuče mnogo bolje od onoga što sam čuo te večeri u DP-u, kao i da nekako ne mogu da se uživim u nešto za šta mi nije jasno da li je death metal ili parodija na death metal ili oba istovremeno, ali činjenica je da je Putrid Pile atmosferu doveo do usijanja.
Baš to je i bilo potrebno kao idealan uvod u ono što sledi, a usledilo je mlevenja mesa tupom vodenicom zvanom To Violently Vomit, ranije poznatom kao Disgorge. Ekipa koja danas svira klasike ovog legendarnog death metal kolektiva zbog pravnih zavrzlama više ne može da koristi izvorno ime, ali izvorni članovi su i dalje tu i izbacuju planetu iz ležišta kad zagruvaju. Nije čak ni smetalo što su nastupili u krnjem sastavu vokal-gitara-bubanj, jer brutalnost koju su isporučili je gotovo nepojmljiva. Angel Ochoa je doslovno životinja, njegov growl vokal razara moždanu koru, rifovi Rickyja Sancheza potom lepo “ulegnu” u mozak i pretvore ga u kašu, dok je bubnjarski rad Scotta Ellisa, priča za sebe, čini mi se da bih ovakve koncerte mogao da gledam po dva puta u cugu, prvo da uživam u bendu kao celini, a onda da posmatram samo ono što ovaj čovek radi na bubnjevima. Set opakih latinosa je trajao nekih 40-50 minuta i čini mi se da su pomalo ukrali šou zvezdama večeri, bar po reakcijama publike, čiji je pik bio upravo tokom ex-Disgorge ekipe. Svakako je ovo bio jedan podsetnik zašto Disgorge ima kultni status i vernu armiju fanova kakvu ima. Ponekad te stvari i nisu baš opravdane, ali u njihovom slučaju i te kako jesu, pa i više od toga.
Najzad, nešto pre 23 sata usledio je sam finiš ovog death metal maratona. Na scenu su izašli Defeated Sanity i odmah demonstrirali zašto su jedan od najcenjenijih tech death kolektiva na svetu trenutno. Ovaj bend je od 1994. godine strpljivo, postupno i brižljivo gradio karijeru i njihova diskografija od sedam studijskih albuma i pregršt EP izdanja predstavlja gotovo nezaobilazno štivo za sve one koji su danas zainteresovani za tehnički DM obogaćen brutal aspektom. U oko sat vremena svirke spakovana je esencija ovog benda. Virtuoznost i brutalnost, sofisticiranost i žestina, primitivno i progresivno, sve to ide ruku pod ruku u stvralaštvu i živoj izvedbi nemački precizne i pedantne četvorke.
Josh Welshman na vokalima zvuči brutalnije nego na snimcima (da, moguće je), bubnjar Lille Gruber jednostavno nije sa ovog sveta, a o Jacobu Schmidtu na basu je izlišno govoriti, to jednostavno treba videti. Dok smo kod Disgorge ekipe videli da može taj death metal i bez basa, na primeru DS-a i nešto ranije ED-a imali smo ilustraciju koliko i kako kreativno bas gitare mogu da se upotrebe donesu potpuno novu dimenziju zvuka. U zvučnu sliku se maestralno uklopio i novi gitarista Vaughn Stoffey i mada je možda besmisleno u kontekstu DM-a govoriti o sviračkom aspektu benda, isto tako bi bilo nefer ne pomenuti kosmički nivo na kojem ova grupa svira.
Nakon nekih šest i kusur sati, ova fešta je najzad okončana. Publika se pomalo već bila osula, ali su Defeated Sanity feštu svakako završili vrhunski efektno. Bila je ovo jedna odlična pokazna vežba šta je sve death metal danas, ili bar jedan njegov deo. Takođe bio je ovo i odličan uvod u ovogodišnju koncertnu sezonu, koja je već bogatija nego ikad. A promoteri još nisu ni počeli sa objavljivanjem imena za drugi deo godine. Ko preživi, pisaće.
