Iako je delovalo da će Ingested te večeri srušiti Zappa Bazu i da dalje od toga nema, Born of Osiris su priredili žestoku žurku koja je pokazala da ipak – može još.
Veče su otvorili Portugalci The Voynich Code i iako su i dalje relativno sveže ime na sceni sa samo dva studijska albuma iza sebe, nastup je bio izuzetno srčan i ubedljiv.
Set je nažalost bio kratak i obuhvatio samo pet pesama, uglavnom sa poslednjeg studijskog albuma Insomnia, kao i nekoliko stand-alone singlova kao što su The Last Grain i Serpents Meridian, ali čini se da je to za prvo predstavljanje pred ovdašnjom publikom bilo i više nego dovoljno. Vizija tehničkog deathcore zvuka koju ova ekipa neguje dobro “diše” uživo i bila je taman po meri za zagrevanje prisutnih kojih je, pohvalno, već tada bilo u popriličnom broju.
Taj broj se ubrzo još povećao, nakon što su The Voynich Code napustili scenu, a spremali se da je zauzmu hajpovani američki progresivci Entheos. S obzirom na to da je u pitanju sastav iza čijeg osnivanja stoje bivši članovi bendova The Faceless, Animals As Leaders i Animosity, imao sam zaista ogromna očekivanja od njihovog nastupa, ali je utoliko bilo veće i razočarenje koje sam doživeo.
Kako su izašli i započeli nastup bilo je jasno da je pevačica i internet zvezda Navene Koperweis naslabija tačka, ali se ispostavilo da ni ostatak benda ne uspeva da isporuči nastup koji bi bio dinamičan i uzbudljiv, štaviše, monotonija je glavna reč kojom bih mogao da opišem njihov set od osam pesama. Našle su se tu I Am The Void, Absolute Zero, The Sinking Sun, All For Nothing i druge numere koje u studijskoj varijanti funkcionišu, ali uživo nešto tu ne štima i to je to.
Navene je toliko jednodimenzionalna u izvedbi da sam bukvalno jedva čekao delove kada ne peva, dok po studijskim snimcima nikad ne bih rekao da postoji takav manjak kapaciteta. U eri jedne Courtney LaPlante, Tatiane Shmayluk, pa i manje poznate, ali ništa manje moćne Britte Gortz iz benda Hiraes (gledali smo ih nedavno u Beogradu), ženski metal vokal svesti na nejaki scream koji radi u samo jednom modu, jednostavno nije dovoljno.
Na svu sreću, sledeći bend je pokazao potpuno suprotnu situaciju – hajp oko njih ne samo da je opravdan, već bi mogao da bude i veći s obzirom na to koliko razbijaju. Mančesterska brutal death metal/deathcore atrakcija Ingested samouvereno je stupila na scenu i raznela sve pred sobom već prvim taktovima pesme Titonomachy, kojom su započeli svoj veliki beogradski masakr električnim gitarama.
Sada već krcata Zappa Baza eksplodirala je u momentu, na circle pit nije moralo da se čeka, a kako je započet, tako se nije ni zaustavio do kraja potpuno sumanutog nastupa ludih Engleza. Za trenutke sam mislio da ćemo nastradati u tom nepatvorenom haosu, a bend je bez milosti nizao brutalnost na brutalnost, Endgame, Altar of Flash, Impending Dominance… Josh Davies, koji je na poziciji pevača od prošle godine, sjajno se snašao u ulozi frontmena i svojom energijom je sve vreme pokretao masu da uzvrati još kojim promilom energije više od onoga što je možda nameravala da da.
Posle sedam opakih numera, na red je došla prigodna oproštajna Skinned And Fucked, čime je zakucan poslednji ekser u kovčeg puritanskih nebuloza kako deathcore i death metal nikad neće moći zajedno jer ako ijedan bend pogađa savršeno tu razmeru između ova dva žanra, to je svakako Ingested. Nadam se samo da će sledećeg puta doći kao hedlajneri, mada nisam siguran da li je to jedna od onih želja za koje kažu “Pazi šta želiš, možda ti se ispuni”.
Born of Osiris, zvezde večeri i jedan od retkih preživelih MySpace bendova u narednih nešto više od sat vremena pokazali ne samo zašto su i dalje živi i vitalni, već i zašto imaju lojalni armiju fanova čak i u Srbiji, ne računajući goste Ruse. Ove večeri nastupili su kao trio, ali svejedno su nam pokazali da su jedan pre svega zabavan bend, ali bend koji kroz hitičnu pesmu ume da podvali najtehničkije moguće rifove i najprogresivnije solaže.
Za otvaranje je odabrana prejebeno izlomljena, a opet hitična Open Arms to Damnation, dakle odmah u mali mozak i bilo je jasno da nas nakon Ingesteda čeka novi krug pakla, samo ovog puta oivičenog trensom i elektronikom sa jedne, djentom sa druge, progresivnim virtuoznim metalcoreom sa treće, popom sa četvrte strane…dopišite po želji šta još hoćete, verovatno ćete biti jednako blizu.
Odmah su se nadovezale Bow Down, jer jebiga, Osiris je pre svega metal bend, ali i Elevate i A Mind Short Circuiting jer je Osiris metal bend uz koji može i da se lepo zađuska, što da ne. I nizali su ono tako svoja zvučna ludila, od White Nile i Divergency preko Ascension i Torchbearer, pa sve do sumanutog finala u vidu The War That You Are i Rosecrance, da bi ovaj mejhem konačno okončali sa Machine, koju smo izmolili na bis.
Smenjivali su se circle pitovi i đuskanje k’o da smo na Tomorrowlandu, Bože me sačuvaj, vozali su nas od slemovanja preko mosh pita do plesa i horskog pevanja kao da sutra ne postoji, a i da nije postojalo, teško da bi nam bilo žao, jer bismo odapeli oznojeni, izmrvljeni i sa osmehom na licu. Hvala nebesima na MySpaceu.
