Koncert Blind Guardiana u Beogradu bio je sve ono što se od koncerta Blind Guardiana i očekuje – mnogo opake svirke, horskog pevanja i sjajne energije. A bilo je i pumpanja.
Ima tih nekih koncerata koji su od prvog minuta u onom vajbu kao kad ti u kuću svrati dobar ortak – nema probijanja leda, raskravljivanja atmosfere i suvišne kurtoazije nego se odmah sedne za astal i krene sa turama. Blind Guardian su jedan od takvih bendova i ortaka. Oduvek smo ih voleli, a vole i oni nas.
Predgrupu Kryn, inače sjajni hrvatski modern metal sastav, morao sam zbog roditeljskih obaveza nažalost da propustim, ali se nadam da će već biti prilike da ih najzad vidim uživo, pošto nema mnogo regionalnih bendova koji rade na tom nivou. Za utehu mi za sada ostaju studijski snimci.
Iako je Kryn propušten, kada su počeli prvi taktovi introa numere The Ninth Wave i bombastični horski napevi, sve je kliknulo na prvu. Nemački bardovi su izašli na scenu i momentalno nas uvukli u svoj magični svet fantazije i vešto nas, poput kakvog raspevanog vodiča-trubadura, vodili kroz njega u narednih gotovo dva sata.
Videti uživo jedan ovakav bend, bend koji je neupitno jedan od najvažnijih u okviru power metala, ali i metala generalno, nije mala stvar. Nekako sam svih ovih godina uspevao da ih omašim, ali možda to i nije tako loše. Susreli smo se u trenutku kada možda nisu u kreativnom zenitu, ali u koncertnom smislu su utegnuti do perfekcije.
Nakon spektakularnog devetominutnog početka Blind Guardian prelaze na galopirajuću Blood of The Elves, jer je ipak ovo i promocija poslednjeg studijskog albuma The God Machine, ali odmah za njom ide neizbežni klasik Nightfall, da malo usporimo i horski zapevamo, pa opet nešto svežija, fenomenalna Tanelorn (Into The Void), pa opet novo ubrzanje kroz klasik Time Stands Still (At The Iron Hill)… skapirali ste.
Set lista je spakovana tako da bi se i neko ko se prvi put susreće sa Guardianima dobio sasvim lep presek jedne karijere. Ne idealan presek, naravno, jer bend sa takvom diskografijom jednostavno nikad neće moći da u koncertnu set-listu uvrsti baš sve što bi trebalo, ali presek dovoljno dobar da zadovolji i fanove starijih i fanove novijih radova, mada su to često isti ljudi, je l’ te.
Našle su se tu i žestoka Violent Shadows, medieval inspirisan večni hit A Past And Future Secret, te opet novija Deliver Us From Evil, a između pesama frontmen Hansi Kursch je svaki put imao šarmantna obraćanja, duhovite najave pesama, zahvaljivanja na prijemu, što je sve povremeno prelazilo u prave mini standupove, a doprinosili bismo i mi povremeno skandiranjem “Pumpaj, pumpaj!”
Jer kada vam onaj dobar ortak sa početka teksta bane na gajbu, pre ili kasnije ćete veče završiti pričanjem viceva ili gledanjem smešnih klipova na internetu, mada ovo drugo često ume da ispadne loše. U nastavku večeri u Luci “Beograd” na svu sreću ništa nije ispalo loše, naprotiv. Guardiani su oficijelni deo koncerta spektakularno priveli kraju hitovima Majesty, Mordred’s Song, The Bard’s Song – In The Forest i Mirror Mirror i lično sam komotno mogao i tada da odem kući, ali naravno, usledio je bis, opet nekako spontan i prilično neformalno upriličen. A na njemu And The Story Ends, Lord of The Rings i, naravno, kako i sam Hansi reče, najslađe za kraj – Valhalla.
Iako su jedan od ključnih bendova žanra, Blind Guardian su oduvek imali čvrstinu koja je za power metal pomalo atipična. Nisu manje čvrsti bendovi loši, da se razumemo, ali Guardiani su uz, prodoran i takođe atipičan i nesavršen Hansijev vokal/stil pevanja, oduvek imali tu dozu ekstremizma kojim su od starta pomerali granice. Dodamo li tome neverovatnu posvećenost epskoj fantastici, prevashodno Tolkinu kao inspiraciji, jasno je zašto BG danas imaju armije i armije fanova širom sveta i što njihovi stihovi odjekuju uživo na svim meridijanima.
Odjekivali su i beogradskim priobaljem te hladnjikave večeri 24. avgusta, a veliko finale velikog finala bilo je na kraju vanvremenskog hita Valhalla, kada smo svi zajedno iznova i iznova pevali refren, dok su se svetla polako palila, bend poklanjao publici, a eho naših glasova polako gubio u noći. Šta još čovek da poželi?
