Anthrax, Quasarborn i Nadimač imena su koja su protresla Luku Beograd tople prolećne noći 29. maja, napravivši vrhunsku žurku pre nego puki koncert.
Legendarni Anthrax, jedan od temeljnih bendova thrash metala i jedno od traženijih live imena današnjice, najzad je održao svoj prvi nastup u Beogradu, nakon nastupa na Arsenal Festu od pre nekoliko godina. I sam bend je na početku nastupa konstatovao da nije trebalo da prođe 40 godina da bi se ovaj događaj desio, sa čime se potpuno slažemo, ali jedno je sigurno – nisu džabe “bili put”. Premijerni beogradski nastup protekao je vrhunski u svakom segmentu.
No krenimo od početka. Veče je otvorio beogradski sastav Nadimač, koji je na scenu izašao u 19:45 i u narednih 40-ak minuta podigao atmosferu među još uvek ne preterano brojnom publikom. Eksplozivna četvorka je napravila sjajan presek diskografije i pokazala da je i dalje u savršenoj formi, iako poslednjih godina nisu toliko koncertno aktivni kao što je to ranije bio slučaj.
Po principu “samo kec” udarali su žestoko, preplitali ultra brze rifove sa nemilosrdnim brejkovima i brutalnim growl i scream vokalima pevača Danila Trbojevića, koji u trenutnoj kratkokosoj fazi neodoljivo podseća na Barneya Greenwaya.
Kapitalizam je kanibalizam, Kičma puca, Hapsi sve, Poslednji pogled sa visine…nizale su se jednako i angažovane i crnohumorne teme, onako kako od Nadimača uostalom i očekujemo, a nadamo se da će uskoro uslediti i novi studijski album, s obzirom na to da j od prethodnog prošlo čitavih 10 godina. Ne znam u kojoj je bend trenutno fazi i raspoloženju, ali znam da bih voleo da nas ova visprena ekipa počasti sa još malo autorske muzike na kakvu smo navikli. Do tada, ovaj koncert je odlično došao da nas malo mine želja.
Sledeći su na scenu izašli momci okupljeni pod imenom Quasarborn. Ako pratite domaću metal scenu, teško da ste mogli da omašite ovaj bend, a ako ipak jeste, treba napomenuti da je u pitanju bend nastao iz pepela grupe Space Eater, da su započeli kao technical thrash metal sastav. Kasnije su iz albuma u album evoluirali do svojevrsnog spoja thrash i progressive metala, a u ovom trenutku iza sebe imaju tri albuma, dok je četvrti u pripremi. Momci su takođe aktivni i kroz niz drugih projekata, ali i kroz produkcijski rad kojim su poslednjih godina obojili veliki broj domaćih metal i hardcore izdanja.
Na bini su se pojavili oko 20:30 i u narednih 40-45 minuta i 6-7 numera demonstrirali perfektnu tehniku, sjajnu energiju i još bolju komunikaciju sa publikom, koje je u tom trenutku već bilo značajno više. Na listi su se, između ostalih, našle i pesme Senka, Atlas, Od kolekvke do rova pa i meni omiljena Voz, koja me i dalje fascinira i koja pokazuje da je moguće napisati ultimativni 1/1 hit čak i u žanrovskim okvirima koji nisu ni jednostavni ni prijemčivi, već naprotiv, diktiraju kompleksnost i slojevitost u hiljadu i jednom obliku.
Bend je sjajno uigran i usviran, vide se kilometraža i iskustvo, ali i ono što je možda i najvažnije – vidi se loženje. Kada to postoji, sve ostalo može da se nadomesti ovako ili onako, ali kada toga nema, možeš imati sve ostalo, ali to neće bog zna kako dobro funkcionisati. Bend je izgarao na sceni, komunicirao sa publikom, vozio nas kroz svoju viziju thrasha koja se toliko razlikuje i od kolega pre njih, ali i od kolega koji će izaći na scenu nakon njih, ali koja je i dalje u suštini i srži – thrash metal. Bend je nastup zatvorio hit numerom Ne možeš imati sve i nakon takvog zagrevanja zaista nije bilo nikakve sumnje – spremni smo za njujorške lunatike predvođene Joeyem Belladonnom.
Nešto pre 21:30 sa razglasa je krenuo klasik Iron Maidena The Number of the Beast, a nakon toga na stejdžu se pojavljuju najveći partijaneri među big four ekipom. Nastup su otvorili numerama A.I.R. i Got The Time (u originalu Joe Jackson), a nakon toga su nanizali klasike za koje bi otprilike trebalo da si mrtav, pa da te ne pokrenu – Madhouse, Metal Thrashing Mad i Caugh in a Mosh. Bukvalno himna do himne.
Na stejdžu dimi iz dim-mašina, iz žičanih mašina pršte rifovi na sve strane (mislim, ljudi, Ian Scott da je snimio samo prvi album S.O.D-ja i ništa drugo i dalje bi bio veći od života, a gde je tek celo ludilo sa Anthraxom?), Benante s godinama tambura sve bolje i bolje, ako je to uopšte moguće, a Belladonna vrišti i skače okolo jednako dobro kao i onaj mladić koji nas je pre toliko decenija tako beznadežno zarazio Anthrax virusom.
U publici je Haos naravno krenuo od prvih taktova i nije se zaustavio do pooslednjeg sekunda, bilo da su svirali komade poput Medusa, In The End ili nove It’s For The Kids, te klasik Indians, kojom su i zatvorili zvaničan deo seta. Na bisu, za koji zapravo nismo morali mnogo ni da ih dozivamo, isporučili su još jednu obradu Antisocial (Trust) i naravno nezaobilazne I’m The Man i I am the Law, čisto da iscedimo još koji mililitar znoja. Oko sat i po svirke možda je ostavilo u nama i malo žeđi za onim “još” koje uvek fali, ali neka to bude otvoren poziv za novi susret.
Scott Ian, Joey Belladonna, Charlie Benante, Jonathan Donais i Frank Bello isporučili su u Luci Beograd fenomenalnu količinu pozitivne energije i pokazali da je moguće dobro se zabavljati na poslu i nakon toliko decenija staža. I jeste da njihov posao nije kao svaki drugi, jeste da i najlepši posao ponekad ume da dosadi, ali ova ekipa ima tu formulu kojom ume da zabavi i sebe i sve oko sebe. Biće da je to nekakav Anthrax-faktor.
