Amorphis u DOB-u: Nordijska toplina

Beograd je po drugi put „stao na crtu“ sa znamenitim finskim bendom Amorphis, a feštu je ovog puta upotpunio i doom metal sastav Hamferđ. Sala Amerikana u Domu omladine sasvim lepo popunjena, raspoloženje vrlo pozitivno, ocena za celo veče – devet od deset. Dakle, ne savršeno, ali jako, jako dobro.

Na scenu su u 20:30 izašli momci sa Farskih ostrva Hamferđ. Bend koji se u svom radu oslaja na nasleđe My Dying Bridea i Swallow The Suna zvuči više nego dobro. Mračna svirka, mračni oni, pokreta na stejdžu gotovo da i nema (osim kada je pevač u pitanju), svi skockani u odelima, poput japija koji pate od sindroma doktora Džekila i Mister Hajda. Danju uobičajeni poslići, noći zveri na sceni.

Njihov zvuk je masivan, spor i melje sve pred sobom. Kontakt sa publikom sveden na minimum, a gotovo jedina komunikacija su odlični growl i clean vokali koje pevač sipa nemilice. Pesme, kao što možete da pretpostavite, traju li traju, ipak je to doom metal, svaki bol zaslužuje detaljan opis, a takvu atmosferu ne razbija ni duhovita dosetka iz publike „Nemate pojma u fudbalu!“

Mogao bih da se složim sa tim, jesu loši kad smo ih čak i mi drali redovno, ali njihova selekcija na bini ove večeri je više nego dorasla zadatku. To su i pokazali u svojih sat vremena.

Petnaestak minuta pre 22 sata na scenu izlazi Amorphis. Set započinju numerom Shades of Gray, pa odmah prelaze na Mission, obe sa aktuelnog albuma Circle. Zvuk se malo rasipa tokom prve pesme (i to je onaj minus dovoljan za nesavrđenost), ali sve dolazi na svoje mesto tokom druge pesme.

Vraćaju se još malo u prošlost pesmom Sampo, a prvi hajlajt dolazi u numeri Against Widows sa albuma Elegy, pa potom i u pesmi My Kantele, jednoj od najboljih koje su ikada snimili. Lično ne bih imao ništa protiv da su svirali ceo Elegy, a veliki je minus što se uopšte nisu dotakli etape od Tuonele, pa do albuma Far From The Sun. Iako prokaženi od strane publike, to su izvanredni albumi na kojima je Amorphis eksperimentisao više no ikad.

Negde u vreme albuma Far From The Sun upali u personalno-kreativnu krizu, koja je kulminirala odlaskom tadašnjeg pevača Pasija Koskinena i dolaskom Tomija Joutsena na njegovo mesto. Tomi se više nego dobro snašao u Amorphisu i praktično preporodio bend. Počela je istovremena komercijalizacija ali i koketiranje sa starim zvukom zastupljenim na prva dva albuma. Tako smo na istom albumu često mogli čuti vrlo radijske numere, ali i nepatvorenu žestinu kojom je, inače, Amorphi u prošlosti privukao prve fanove.

Danas, ovaj finski sastav, iako malo ušao u manirizam i štancovanje albuma, ipak i dalje suvereno vlada svojom teritorijom, a to je prijemčivi prog/folk metal sa gothic i doom primesama.

I to se vidi u svakoj novijoj pesmi, poput Hopeless Days ili The Wanderer, ali se sasvim dobro snalaze i u early žestinama kao što je Vulgar Necrolatry.

Tomi Joutsen je Džoni Dep metala. Odmeren i pre svega odličan pevač, a sa druge strane, jasno je zašto bi mu se u svakom momentu podao tako veliki broj žena. Lep čovek, pa još ima duge dredove i gomilu tetovaža, teško je tome odoleti.

Prijem publike tokom celog koncerta je sjajan, čini se da su i članovi benda pomalo zatečeni fanatičnom reakcijom, a set zatvaraju bisom čiji je vrhunac numera House of Sleep, verovatno najveći komercijalni hit benda.

Nešto više od sat i po vremena bilo je dovoljno da koncert bude baš lepo zaokružena celina, ali moram biti malo pohlepan i reći da mi lično ni tri sata ne bi bilo dosta. Ovo je koncert posle kojeg izađeš sa kezom od uva do uva napolje, injekcija jake pozitivne energije i gomile predivnih melodija kojih nećeš moći da se otarasiš bar narednih nedelju dana. Zato Amorphis treba uvesti u redovan koncertni repertoar. I nagovoriti što više ljudi da poseti njihov nastup jer ovo je muzika koja vredi.  

FOTO: Nemanja Đorđević/BalkanRock