Švedski Soilwork je bend koji se menjao, ali retko promašivao: žestina, himnični refreni i sve više progresivnog zvuka. Predstavljamo vodič kroz sve faze i rangiramo albume.

Soilwork se ubraja među glavne zvezde švedskog melodeath talasa koji je zapljuštao scenu sredinom 1990-ih, zajedno sa At the Gates, In Flames i Dark Tranquillity. Tokom karijere su prošli razne faze – od melodeath korena uplovili su alt-metal i metalcore vode sa puno groove sastojaka, a zatim razvili progresivniji izraz koji danas vešto čuvaju i razvijaju. Prekretnica je bio dupli monstruozno dobar album The Living Infinite (2013), koji je doneo progresivnije aranžmane i širu paletu zvuka.

Iako je Soilwork stigao do mene nešto kasnije, od recimo In Flames i Dark Tranquillity, danas se slušaju daleko više od oba ta benda zajedno. Zaokret se desio negde u jesen 2022. godine kada su izbacili Övergivenheten – melodično i progresivno čudo od muzike koje se danas ne ispušta iz plejera, uprkos naslovu koji znači ‘napuštanje’. Šlag na tortu bio je beogradski koncert u aprilu 2023. godine, koji je dodatno povećao užitak slušanja ovog benda i smestio ga među omiljene.  

Soilwork su 1995. godine osnovali Björn Strid (vokal) i Peter Wichers (gitara) pod imenom Inferior Breed. Već sledeće godine menjaju ime, kada i imaju svoju prvu svirku. Trivija: pre prvog nastupa sa Soilworkom, Strid je istog dana već bio na bini kao pevač u reggae bendu. Sada već imaju bogatu diskografiju: 12 studijskih albuma, jedan koncertni album, dve kompilacije i dva baš dobra EP izdanja. Kao što je slučaj sa većinom velikih bendova teškog zvuka, loših albuma zapravo nema, ima samo onih koji su manje ili više dobri.

Karijeru Soilworka moguće je podeliti u tri faze. Krajem 1990-ih bili su čisti melodeath sa thrash začinima, bend stvoren za headbang. Na prelazu milenijuma guraju ka modernom metalu i postaju trendseteri. Od početka druge decenije 21. veka ulaze u prog vode i mešaju svoje korene sa složenim aranžmanima. Ovo je njihova priča, a i pravi je momenat za ovakvu retrospektivu – bend postoji već 30 godina, a prošlo je 20 od objavljivanja kultnog Stabbing the Drama. 

Headbengeri

Inspirisani bendovima kao što su Pantera, Meshuggah i Carcass, nastao je debi Steelbath Suicide (1998). Brz i sirov album, snimljen za samo 12 dana, otvorio je vrata bendu na domaćoj švedskoj sceni i pokazao njihov ogromni potencijal. Iako su imali tek nešto oko dvadesetak godina, zvučali su energično i već prepoznatljivo – žestoki vokali, jurnjava rifova i sjajni solo momenti nose ceo materijal. Mana je što pesme ponekad zvuče slično i repetitivno, ali moćna gitarska svirka i bubnjevi to nadoknađuju. Posebno se izdvajaju Sadistic Lullaby i Razorlives. Steelbath Suicide ostaje snažan i značajan početak jedne velike metal priče, iako se baš često ne vrti na plejeru.

The Chainheart Machine (2000) je pravi dragulj diskografije Šveđana. Neverovatno je kako su muzički i kreativno napredovali za samo dve godine. Zvuk je oštriji i agresivniji nego na debiju, a Strid peva baš žestoko. Rifovi jure kao galop, dok su aranžmani obogaćeni progresivnim detaljima, naravno, ne u istoj meri kao 2010-ih. Naslovna pesma The Chainheart Machine važi za jednu od najboljih startera u melodeath žanru. Generation Speedkill i Possessing the Angels pršte energijom, dok Spirits of the Future Sun donosi rokerski vajb, koji će bend kasnije mnogo više da koristi. Ovaj album je klasik i potvrda da je Soilwork već tada bio ozbiljna sila na sceni.

A Predator’s Portrait (2001) je Soilwork u tranziciji ka modernom teškom zvuku u kome je produkcija uglađena i sa više gruva i melodije. Još uvek nije potpuni zaokret, ali se naziru značajne promene. Strid prvi put ozbiljnije uvodi čiste vokale (hvala mu na tome) i pravi mali duel sam sa sobom menjajući clean i scream vokale. Gitarske harmonije nose duh rane švedske škole, ali bend zvuči drugačije. Bubnjevi su precizni i odsečni, a klavijature diskretno grade atmosferu. Otvara ga Bastard Chain kao šamar, a posebno se ističe numera Shadowchild koja donosi emotivniji zaokret. Nije sve jednako jako, ali kao trenutak kada Soilwork dobija svoj identitet – album pogađa pravo u metu.

Trendseteri

Natural Born Chaos (2002) je album koji je Soilwork smestio na svetsku mapu teškog zvuka. Devin Townsend i Fredrik Nordström (kakav duo) potpisuju moćnu produkciju pa zato sintovi dišu, gitare sijaju, refreni iskaču, a pesme su kratke i zategnute, bez praznog hoda. Otvara ga klasik Follow the Hollow, sa refrenom koji zauvek ostaje u glavi. The Flameout i The Bringer spajaju melodeath energiju sa modernim zvukom. Song of the Damned zatvara album melanholično i filmski. Strid je siguran kada menja urlike i čiste vokale, pa pesme klize između žestine i himničnih katarzi. Neki će reći da je previše pop, ali kad zagrize, isporučuje hit za hitom. Kao presek epohe i početak novog poglavlja, Natural Born Chaos i dalje zvuči sveže i zarazno – reper koji je trasirao pristupačniji Soilwork.

Figure Number Five (2003) hvata Soilwork u hitrom skoku ka još više pristupačnijem zvuku nego godinu dana ranije na Natural Born Chaos. Album pršti od refrena koji se lepe za uši. Otvara je zarazna Rejection Role, a Overload sjajno spaja rokerski zamah sa nežnim sint prelazom i melanholičnim refrenom. Distortion Sleep i The Mindmaker su  puni modernog metal vajba. Grandiozna Departure Plan pokazuju koliko bend ume da diže emociju bez gubitka energije. Nije sve bez zamerke, ali produkcija je čista, aranžmani zategnuti, a identitet prepoznatljiv. Manje je melodeath oštrine, više pop-ukusa, ali zvuči ubedljivo i lako se sluša.

Stabbing the Drama (2005) je album oko koga se najviše lome koplja. Jedni hvale chug groove, velike refrene i gitarski pogon. Drugi kažu da je sve previše ispeglano i bez klasičnih melodeath linija. Za prve – pametan korak ka modernijem zvuku. Za druge – razvodnjavanje starog sjaja. Za mene je poseban jer sam tada prvi put čuo Soilwork i savršeno se uklopio u tada dominantno slušanje metalcore, alt i groove metala. Oduvao me je pre 20 godina, a i danas mu se rado vraćam. Sa današnje distance, ovo je faza pojednostavljivanja komponovanja, posebno gitare, ali i dalje ima vrli headbengerski zamah. Strid je siguran i u besnim deonicama i u clean refrenima, iako je radio osećaj jak. Nije stari melodeath, ali stoji odlično kao most između Figure Number Five i kasnijih izdanja.

Sworn to a Great Divide (2007) prikazuje Soilwork u mejnstrim fazi, u pokušaju da se uklope sa trendovima koji su vladali u to vreme u modernom metalu: više gruva srednjeg tempa i manje oštrine. Očekivanja naspram Stabbing the Drama brzo splašnjavaju, već nakon prve numere. Produkcija je tanja, gitare nemaju onaj oštar udar, a naslovna pesma je iznenađujuće mlaka. Ipak, album ima adute jer udaraljke su precizne, refreni su i dalje vrlo pevljivi, a gitarski rifovi rade posao. Izdvajaju se The Pittsburgh Syndrome i 20 More Miles – sa naglašenim klavijaturama i himničnim refrenom – dok je Exile pre svega snimljen za radio talase. U svakom slučaju, jednom od slabijih Soilwork izdanja, mada godi u pojedinim momentima.

Povratak osnivača Petera Wichersa – na gitari i u produkciji – odmah diže ulog na osmom izdanju The Panic Broadcast (2010). Energična i hitra Late for the Kill, Early for the Slaughter otvara album oštrim, brzim rifovima i preciznim bubnjevima. Gitare su u prvom planu, produkcija kristalno čista, aranžmani zategnuti. Dobro se balansiraju tvrdi i mekši momenti. Izdvajaju se još Two Lives Worth of Reckoning i The Thrill, a posebno The Akuma Afterglow sa himničnim, zaraznim refrenom i elegantnom solo deonicom. Sintovi su uglavnom u pozadini, pa zvuk deluje suvlje i modernije. Možda previše ispeglano, ali kao povratak posle slabijeg Sworn to a Great Divide – odličan korak u pravom smeru, malo neočekivanom jer bend od tada ulazi u progresivne vode.

Progeri

The Living Infinite (2013) je onaj retki dupli album koji ne troši vreme. Umesto previše pesama, Soilwork nudi previše dobrih pesama – pravi švedski sto dobre muzike. Radi u oba moda: kad mu se posvetiš i kad svira u pozadini. Sat i po čistog zaleta: brza i melodična gitara, ekstremni ubrzani ritmovi, besprekorno spajanje vokalnih guturala, skrimova i čistih deonica, jako pevljivi refreni, kratke akustične pauze, bez suvišne šminke. Produkcija je kristalno jasna. Pamtljivi refreni nižu – Spectrum of Eternity, This Momentary Bliss, Long Live the Misanthrope, Rise Above the Sentiment, The Windswept Mercy. Nema filera. The Living Infinite je i povratak i iskorak – prava muzička gozba, jedan od najboljih izdanja Šveđana.

Soilwork na The Ride Majestic (2015) nastavlja pravac započet pre dve godine na The Living Infinite. Nema velikih iznenađenja, sve zvuči upeglano i moćno. Naslovna pesma otvara album grandiozno – teški rifovi, snažan refren i besprekorna produkcija odmah prave dobru atmosferu. Ipak, najveći trenutak albuma je The Phantom, brutalna i brza numera sa blast beatovima, tremolo rifovima i Stridovim vokalima koji se smenjuju između besnih guturala i upečatljivih melodija. Ta kombinacija agresije i melodičnosti najbolje pokazuje snagu benda. The Ride Majestic ne menja formulu, ali potvrđuje bend u punoj snazi, iako bez osećaja pravog osveženja.

Sa izlaskom Verkligheten (2019) postalo je jasno da je Soilwork čvrsto zakoračio u progresivnije vode, pravcem otvorenim još na The Living Infinite. Veze sa starijim radovima su minimalne, osim u pesmi When the Universe Spoke. Sada dominira miks klasičnih hard rock akorda i složenijih harmonija, uz manje vokalnih varijacija. Mnogi ovaj zaokret povezuju sa Stridovim arena rok projektom The Night Flight Orchestra, koji je u tom periodu bio mnogo aktivniji. Verkligheten zaista donosi brzinu, melodiju i moćnu produkciju, prijemčiv i zabavan je za slušanje, ali ne dostiže visine The Living Infinite ili agresiju prethodnog The Ride Majestic.

Nije uobičajeno uvrstiti mini-albume u ovakve preglede, ali A Whisp of the Atlantic (2020) je teško zaobići jer je pravi mali vrag. Naslovna pesma od čak 16 minuta, najduža koju je bend komponovao, spaja melodeath korene sa prog aranžmanima i klasičnim rok uticajima. Kraće numere donose više žestine, pa tako Feverish i The Nothingness and the Devil udaraju blastovima, dok Desperado i Death Diviner naginju ka groove i metalcore zvuku i dosta su zabavne. Iako glavna numera zasenjuje ostatak izdanja, jasno je da Soilwork uživa u eksperimentima. Preslušajte i EP Beyond the Infinite (2014) jer i tamo ima baš dobrih pesama koje i iskaču iz tipičnog šablona koji nudi Soilwork, kao što je numera Resisting the Current.

Övergivenheten (2022) je remek delo koje pokazuje Soilwork u najambicioznijem izdanju u poslednjih deset godina. Album kombinuje melodeath korene sa prog i groove elementima, uz prepoznatljive refrene koje nosi Stridov clean vokal. Naslovna pesma otvara album grandiozno, dok numere poput Electric Again i Is It In Your Darkness vraćaju sirovu agresiju i melodiju. Istovremeno, tu su i mirniji, introspektivni trenuci kao u vanvremenskoj Nous Sommes la Guerre. Produkcija je moćna, a bend zvuči sigurno i raznovrsno. Övergivenheten je dokaz da Soilwork i dalje ume da osveži svoj zvuk, a ostane relevantan na sceni.

Rogovanje

Za kraj, dok čekamo novo poglavlje – Strid je najavio novi album za 2026. godinu – evo koje se ploče najčešće vrte. Rang od 1 do 5 rogova je više mera učestalosti slušanja nego kritička presuda. Iako lista sugeriše da se noviji albumi više slušaju, to ne znači da ranija izdanja treba preskočiti. To više govori o tome kako Soilwork danas zvuči najkompletnije. U svakom slučaju, ako prvi put slušate Soilwork, oni gotovo uvek otvaraju albume strašno dobrim uvodnim numera, te napravite plejlistu samo od njih. To je sasvim dovoljno za prvi susret sa Šveđanima. A ispod možete da pronađete i bogatiji izbor najboljih numera. Vaše je samo da kliknete i uživate!