Karijera engleskih kraljeva dark metala podseća na mračni lavirint u kojem širenjem i zauzimanjem novih muzičkih tekstura, kao rizom, večno preživljava samo Paradise Lost.
Nije teško pisati o diskografiji benda koji ulazi u deset najomiljenijih. Još je prijatnije kada bend budi drage uspomene. Prvi stagediving je preživljen na kultnoj svirci Paradise Lost-a u beogradskom SKC-u u maju 2005. godine. Bend je tada svirao hit iz MTV-jevih dobrih dana „As I Die”, a završilo se iza zaštitne ograde.
Paradise Lost je formiran 1988. godine u gradu Halifaks na severu Engleske, u grofoviji Zapadni Jorkšir. Sumirano, bend postoji više od 30 godina i do sada imaju 16 studijskih, 12 koncertnih i tri EP izdanja, kao i sedam kompilacija, četiri demo trake i preko 20 singlova. Bogata diskografija!
Mala digresija, ali je po svoj prilici važna za karijeru Paradise Lost-a. Halifaks je zanimljiv i pomalo ozloglašen grad. Pored toga što se nalazi na hladnom severu Engleske, vlasti u Halifaksu su u srednjem veku preterale sa korišćenjem oštrog gibeta, ranog oblika giljotine. Danas je replika postavljena na originalnom mestu gde se gibet koristio.
Pored odrubljivanja glava kriminalcima, u gradu je krajem 1930-ih zavladala panika jer su mnogi stanovnici verovali da je na slobodi serijski ubica Halifax Slasher. Došlo je do velikog broja nasilnih incidenata. Na kraju se ispostavilo da su se ljudi navodno samopovređivali, pa je sve pripisano masovnoj histeriji.
Bend je dobio ime po poznatom književnom delu „Paradise Lost” iz 1667. godine engleskog književnika Džona Miltona. Ovaj deseterac bez rime je spaljivan i zabranjivan i smatra se blagom svetske književnosti. Paradise Lost u lirskom delu muzike često pokriva teme o kojima je Milton pisao – vera, patnja, tragedija, iskupljenje.
Tako su ispunjeni barem minimalni preduslovi da Paradise Lost bude pionir doom death metal zvuka. Da su sa Jamajke, sigurno bi svirali neki radosni reggae. Ovako su sa severa Engleske mućkali dušmanski spori tempo i pesimističnu mračnu atmosferu sa dubokim vokalnim režanjem i masivnom duplom pedalom bubnjeva.
Jedan od razloga zbog kojeg Paradise Lost neprikosnoveno egzistira je stabilan sastav benda. U poslednjih 30 godina, jedinih promena bilo je na poziciji bubnjara. Ostala ekipa u sastavu Nick Holmes (vokal), Greg Mackintosh (vodeća gitara), Aaron Aedy (ritam gitara) i Stephen Edmondson (bas) nije se menjala od 1988. godine.
Holmes je svojevremeno ispričao koliko je bendu bila važna trajna postava tokom karijere.
„Svi smo prijatelji. Bili smo i pre nego što smo osnovali bend. Ne družimo se sada toliko van benda jer više ne živimo tako blizu. Okupili smo se iz ljubavi prema muzici kada nije bilo nikoga ko je voleo ekstremnu muziku. Još uvek se mnogo smejemo. Ne može da dosadi kada imate 30 godina anegdota”, objasnio je Holmes.
Iako stameni u sastavu, Paradise Lost je više puta tektonski menjao stil i pristup muziciranju.
Dosadašnju karijeru moguće je podeliti u četiri faze. Krajem 1980-ih, počeli su kao usporeni death metal sastav prinoseći gothic momente kao žrtvu. Slučajno ili ne, iznedrili su zbog toga poseban žanr teškog zvuka – gothic metal. Posle su guturale i teške gitare stavili u amanet i zamenili baritonom i melodijom.
Krajem 1990-ih su se ošišali i ušli u rok i synthpop vode. Deset godina im je trebalo da se vrate teškom zvuku, dok od 2015. godine veoma vešto kombinuju tešku i melodičnu atmosferu sa vrlim baritonom i žustrim guturalom. Pri tome, drže se vrlo dobro principa da ne dave do beskonačnosti. Pesme im traju u proseku oko pet minuta.
Ovo je priča o Paradise Lost-u, u četiri čina. Kliknite na stranu 2 i otisnite se na putovanje.
