Koncertni povratak kultnog američkog sastava dočekan je sa radošću, a mi iz slepog creva Evrope mogli smo da biramo hoćemo li da ga gledamo u Zagrebu ili Budimpešti.
Naš izbor je pao na Budimpeštu i dobro poznati Budapest park. Sjajno koncipirani koncertni prostor sa odličnim zvukom već u startu je bio garancija da će koncert APC-a biti pun pogodak. I bio je, čak i ako zanemarimo svu subjektivnost iz koje govorim i oduševljenje što su uopšte ponovo na turneji.
Veče je otvorila Jehnny Beth, Francuskinja stacionirana u Velikoj Britaniji, pojačana fantastičim bendom Insecure Men. Njihov set je trajao između 40 i 50 minuta i iako sam se prvi put susreo sa ovom ekipom, ostavili su na mene prilično jak utisak. Prljavi garažni indie rock praćen angažovanim, oštrim tekstovima i smelom izvedbom harizmatične Jehnny bio je prilično pošteno zagrevanje, žanrovski solidno drugačije od zvezda večeri, ali psihološki na istoj trajektoriji.
Dok bend nemilosrdno roka, Jehnny Beth pleni na bini, pleše zavodljivo, a neretko deluje i da je spremna na fajt. Imala je i referencu na nedavne političke promene u Mađarskoj kroz kratku, ali efektnu rečenicu: “If he comes back, we’ll come back”. I imamo li u vidu ceo nastup, ja bih je uzeo za ozbiljno.
Nema zajebancije ni sa njom kao frontwomankom, a ni sa “nesigurnim muškarcima” iza nje. Možda su nesigurni na nekim drugim drugim poljima, ali sa svojim instrumentima i te kako znaju šta rade. Na Jehnnyn otrov sipaju svoj i to vam je mešavina od koje nema spasa, ali joj je i nemoguće odoleti.
Nakon Jehnny Beth usledila je kratka pauza, dovoljna da uradimo nivelaciju tekućina u organizmu i da nekoliko puta čujemo poruku kako je upotreba mobilnih telefona zabranjena za snimanje tokom koncerta, te su losanđeleski frikovi počeli da se pojavljuju na sceni tačno u 20:20, kako je i najavljeno.
Iako je celi sastav dobio zasluženi aplauz, taj aplauz je prerastao u ovacije kada su izašli Billy Howerdel i James Maynard Keenan, idejni tvorci onoga što je u početku delovalo kao zanimljiv projekat dvojice prijatelja i Maynardov ventil od matičnog Toola, a postalo jedna od najuspešnijih super-grupa na modernoj muzičkoj sceni.
Set su otvorili osmominutnom numerom The Package i odmah je bilo jasno da će ovo biti koncert atmosfere i koncert na kojem nema onih “ajmo ruke gore” hitova, već će u pitanju biti vožnja na emocijama kojim nas je petorka polivala u narednih gotovo sat i po vremena. Usledile su nešto veselija Disillusioned, pa hipnotička The Contrarian, te pseudo-industrijska The Doomed sa albuma Eat The Elephant. Zatim su nas teškom ali predivnom numerom Rose bacili na početke karijere i album Mer de Noms, posle koje je usledila obrada Imagine Johna Lennona, naravno u onom klasičnom pomerenom i sjebanom APC maniru.
Bend je fokusiran do autističnosti, Maynard stoji na postolju koje nije istaknuto već je uvučeno u binu i praktično vidiš samo njegovu siluetu, ali zato čuješ svaki pa i najstiniji detalj u njegovom glasu i izvedbi. Dok ih gledaš u tom ogromnom, asketski svedenom ambijentu, koji je sračunat više na to da istakne muzičare nego da zaseni sam po sebi, pitaš se da li su više u transu oni ili publika, a publika jeste bila.
Malo je bilo onih momenata kada se publika konkretnije uključuje u koncert u onom klasičnom smislu, osim kada se Maynard u par navrata kratko obratio publici i kada dođe vreme za aplauze između pesama. Više je to bio jedan kamerni koncert u kojem si apsolutno uronjen u ono što se dešava na bini i u ono što dolazi sa nje i koncert u kojem prosto uživaš u muzici do granica nepristojnosti (a tome je u solidnoj meri doprinelo što su se ljudi zaista i pridržavali pravila o mobilnim telefonima). Maynardov glas te poput pastira vodi i kroz mrak i kroz svetlo, pažljivo i mudro poput starca koji je preživeo sve što je moglo da se preživi i sada taj put može da nađe i zatvorenih očiju. I veruješ mu u potpunosti, jer zašto ne bi, to je Maynard.
Nanizao je bend u nastavku još dosta toga, od Weak And Powerless, Gravity i TalkTalk do remiksa 3 Libras i numere The Outsider. Nakon toga usledila je pauza od 10 minuta. Dok smo komentarisali prvi deo koncerta, tajmer na video bimu je odbrojavao, a sa poslednjim otkucanim sekundama APC se vraćaju na stejdž i drugi, finalni deo koncerta započinju pesmom Counting Bodies Like Sheep to the Rhythm of The War Drums (album eMOTIVe), a set dovršavaju numerama Blue, Starless i Judith.
Starless, kao nova, nedavno objavljena pesma, fenomenalno zvuči uživo i možemo reći da već imamo novi APC hit (u onom smislu u kojem možemo govoriti o hitovima kada su oni u pitanju), a katarza je stigla na samom kraju, sa Judith, kada su mnogi najzad izvadili telefone i odlučili da zabeleže poslednje trenutke ovog događaja. Ima neke lepe simbolike u tome što bend danas nastupe završava baš ovom pesmom, koja je onomad bila prvi njihov singl, a u međuvremenu postala i ostala njihov najveći, ultimativni hit.
Sedam godina trajala je pauza u nastupima benda. Diskografska još duže, pošto je poslednji studijski album Eat The Elephant objavljen 2018. godine. No, dobra stvar u svemu ovome je što smo se susreli uživo u trenutku kada su APC veći neko ikad u koncertnom, produkcijskom i, ako hoćete, komercijalnom smislu. Ovaj bend to zaslužuje svakim atomom svog ležernog i neobaveznog, ali upornog i doslednog postojanja.
Dovoljno je preslušati njihovu diskografiju pa videti da šabloni i prečice nisu bili put kojim Billy, Maynard i ekipa žele da idu. Artistički momenat je neizostavan na svakom albumu, bilo da on naginje prog rocku, elektro/industrial izrazu ili hard rocku. I to je u njihovom slučaju mera integriteta koja je sasvim dovoljna i za nas, fanove, a i za njih koji muziku stvaraju i koji u njoj na bini očigledno neizmerno uživaju. Videlo se to i na Budapest parku jako dobro, a teško da od jednog benda i od jednog koncerta možeš da očekuješ više.
