Četiri benda, žanrovski i energetski prilično različita, pokazala su u Dorćol Platzu te večeri jedinstvo – u metalu.
Koncertne najave ovih dana samo pristižu, a ko preživi, sumiraće utiske krajem godine.
Jedan do koncerata s početka sezone koji ćemo sigurno pamtiti je paket četiri sjajna benda koji smo imali prilike da gledamo u Dorćol Platzu, a koji je izmiksao sve redom, od thrasha preko dooma i deatha do black metala.
Noseći bend bili su opaki Norvežani 1349, koji su trenutno na evropskoj turneji The Wolf And The King, a gosti su im Vitriol, The Ruins of Beverast i Sarcator. Ulaze, dakle, Norvežani u Dorćol Platz, a sa njiima ulaze Amerikanci, Šveđani i Nemci, glasio bi početak vica, ali ovo nije bio vic, a još manje zajebancija, ovo je bilo jedno razaranje na suvo, bez anestezije. I bilo je odlično!
Veče je otvorio mladi švedski bend Sarcator (ime je nastalo spajanje imena bendova Sarcofago i Kreator, čisto za slučaj da ne provalite ko su im uzori), koji se okupio 2018. godine, ali je za veoma kratko vreme objavio gomilu EP-jeva, singlova i čak tri studijska albuma, potpisao za major izdavača i stekao zavidnu koncertnu kilometražu.
Kod nas su očito još uvek novo i nepoznato ime, te su u Dorćol Platzu nastupili pred relativno skromnim brojem ljudi, ali su set odradili žestoko, predano i srčano. Thrash metal zaprljan black nijansama prostrujao je publikom taman kako treba za zagrevanje, koje je trajalo nešto manje od sat vremena.
Bend je i te kako iskusan, a to kako zvuče uživo, a kako na albumima mi nameće zaključak da bi idealna kombinacija za turneju bila ovi momci plus Toxic Holocaust, što će se u nekom trenutku verovatno jer im karijera ide uzlaznom putanjom, a tu će se pre ili kasnije sresti sa vedetama žanra koji neguju.
Nedugo nakon Šveđana na scenu izlazi američki Vitriol, duo koji u isto vreme preispituje jačinu vaših bubnih opni, ali i koncept benda kao takvog. Death metal u njihovoj lajv izvedbi bučan je i brutalan do granica podnošljivosti, a nastup toliko efektan da dovodi u pitanje da li su taj basista i drugi gitarista ili klavijaturista baš toliko potrebni. Ima tu gruva, ima solaža, ima klasičnih death metal rifova, ali sve je to odsvirano i spakovano na malo drugačiji način, taman toliko drugačiji da privuče pažnju sladokusaca.
Ukoliko ste se ranije susreli sa diskografijom ovog relativno mladog benda, već vam je jasno da hajp oko njih nikako nije bez osnova, a gledajući harizmatičnog, do-kraja-istetoviranog pevača Kylea Rasmussena i ultra veštog bubnjara Matta Kilnera kako doslovno napadaju svoje instrumente, taj hajp možete samo sebi da verifikujete i uživo, što su potvrdile i sjajne reakcije publike.
Iako iza sebe imaju svega dva studijska albuma (oba objavila Century Media), baza fanova ovog sastava je sve veća i nije isključeno da ih kroz koju godinu gledamo kao hedlajnere. Do tada, jednosatni set kojem smo prisustvovali u Dorćol Platzu bio je dovoljan da, bar za sada, ugasi žeđ i da me natera da se osetim krivim što sam ih pomalo i ignorisao kada su se pojavili. Da, grešan sam.
Kada je Vitriol prepustio scenu nemačkom sastavu The Ruins of Beverast, verujem da je mnogima srce bilo na mestu, s obzirom na to da je bilo dosta onih koji su došli prvestveno zbog ovog benda. Mastermajnd projekta Alexander von Meilenwald vrlo uporno i konzistentno gura svoju priču već više od 20 godina, a čini se da je najzad počeo da dobija poštovanje kakvo njegova upornost i kvalitet zaslužuju. Nebrojeno singlova, EP-ja i šest studijskih albuma predstavljaju danas impresivnu kolekciju te specifične, opore, mračne i teške mešavine dooma, blacka i death metala, kojoj je Melenwald vazda veran.
Impresivan je bio i bend koji je sa njim i na ovoj turneji i koji na stejdžu oživljava onoga što znamo kao studijsku viziju pesama, a koje uživo dobijaju jednu sasvim novu dimenziju. Bilo da je bend izvodio Daemon, Ropes Into Eden ili Towards Malakia, atmosfera je ključna reč, jer se TROB tu snalaze perfektno.
Njihova je muzika nešto neumitno što dolazi po tebe i ne možeš da ga sprečiš. Plašiš se u početku, kada još misliš da imaš neke šanse, ali kada spoznaš neizbežnost, ne preostaje ti ništa drugo nego da se prepustiš sudbini. I jedina negativna stvar u celoj priči je što je sve to trajalo previše kratko. Ovakav bend i ovakve pesme ipak zahtevaju malo više prostora, da taj koncert malo diše, da buja i preliva se, da pulsira, a za to bi, mislim, dva sata trebalo da bude neki minimum. Zato se nadamo se da sledeće viđanje neće biti ovakav speed dating, već nešto malo konkretnije, kako i priliči.
Zbog svega navedenog, izlazak četvorke pod korpspejntom na scenu, znane kao 1349, koja se obrušila na prisutne momentalno i svom silinom, delovao je kao grubo buđenje publike iz transa u koji ju je ubacio TROB.
Naravno, publika je na samom startu počeka da skandira “Frost, Frost, Frost!”, pozdravljajući čoveka koji od početka stoji iza projekta pod imenom 1349, kutlnog i legendarnog bubnjara koji je u velikoj meri oblikovao norvešku black metal scenu, pa samim tim i black metal scenu uopšte.
1349 su na sceni preterano energični, u čemu prednjači pevač Ravn, koji sjajno pronalazi meru između toga da bude šoumen koji fantastično animira publiku i da zadrži zlokobnost kakvu mesto lidera black metal benda zahteva. Dvanest pesama plus dve numere na bis smo imali prilike da čujemo i mora se konstatovati da je ovaj bend vremenom postao prava zver, mašina za ubijanje koja kosi sve pred sobom i ne ostavlja ranjenike.
Iako je fokus bio mahom na novijim izdanjima, što je i logično jer je u pitanju turneja na kojoj bend promoviše poslednji studijski album The Wolf & The King, ovaj nastup je u svakom slučaju bio odlična demonstracija moći benda koji je u naponu snage i koji tek sada zadobija mesto koje mu zaista pripada.
Publika je reagovala fantastično i energiju uzvratila više nego adekvatno, pa se pit nije smirivao ni za trenutak, te je na momente sala Dorćol Platza ličila na bojno poprište.
Iako je 1349 nekada bio samo sajd projekat jednog vanserijskog bubnjara (a znamo kako nesrećno umeju da prođu sajd projekti i super-bendovi), danas je to organizam za sebe koji diše punim plućima i, što je još važnije, bljuje vatru na sve strane. Pa koga je oprljilo, oprljilo, ali makar će imati lepu uspomenu na jedno potpuno fantastično veče.
