White Lies – Ritual (2010)

WHITELIES-RITUALPost punk revival već godinama drma svet alternativnog roka dopirući i prelazeći čak i granice iritantno komercijalnog MTV-ja, no sve vreme uspeva da održi integritet, sa jedne, i svežinu, sa druge strane.

I taman kada pomislimo da je to TO, da su ispaljeni svi meci iz svih raspoloživih oružja, odnekud nas iznenadi nova paljba. Ovog puta iz londonskog Ealinga, iz oružja pod nazivom White Lies.

Najpre su 2009. godine debi albumom To Lose My Life…uleteli direktno na prvo mesto britanske nacionalne liste, a tačno dve godine kasnije dolazi i drugi album, pod nazivom Ritual. I dalje predstavljaju inteligentan spoj Joy Division mraka i Editors/Interpol stilizovanog roka.

Na momente razigran i gotovo u plesnom fazonu, Ritual će slušaoca već sledećeg trenutka baciti u melanholiju svojim eteričnim i pamtljivim refrenima, a sve budeći žive asocijacije na kakvu nepreglednu pustinju, road movie atmosferu, širinu, slobodu i putovanje, kao metaforu nevezanosti za materijalno i hrabrost da se zakorači u novo i nepoznato. Turn The Bells, Bigger Than Us, Is Loe, mogu nabrojati nazive svih pesama sa albuma, ali bih teško mogao izdvojiti bilo koju i reći da je bolja od ostalih. Ovo je izuzetno kohezivan materijal, celovit i povezan nitima fine emocije koju nije lako definisati, ali ju je vrlo lako razumeti.

Problem sa masom post punk sastava je što se veoma brzo „ispucaju“, potroše sve raspoložive rezerve originalnosti i kreacije i postanu ultra dosadni. White Lies za sada uspešno izbegavaju sve zamke, ali sa prognozama ne treba žuriti jer je ovo tek drugi njihov album. Ima vremena da se sapletu, rekao bih da sam zlonameran, ali nisam, pa ću reći samo da se za sada drže vraški dobro i stvaraju melodije koje nije lako izbiti iz glave.

White Lies na Ritualu zvuče kao Joy Division koje je neko prevario da ubace malo radosti u svoju muziku; kao smoreni U2 koji ima dobre pesme; kao neko ko vam govori male „Bele Laži“ da bi vas poštedeo neke velike, ružne i nepotrebne istine.

Nekako se, kad god čujem ovako dobro izveden indie/post punk zvuk, setim mladalačkih dana, gothic najtova u pojedinim beogradskim klubovima i skarednih lažnih gotičara i gotičarki koji izigravaju depresiju i ludilo ne bi li ih neko, najzad, zapazio. A onda shvatim zašto je ovo bolje slušati u kamernom kućnom ambijentu, u januaru, februaru, junu, novembru ili bilo kojem drugom mesecu. Jer se ova muzika oseća jedino jedan na jedan, bez viška slučajnih prolaznika koji ništa ne razumeju. Bend i ti, kolektiv i jedinka, a između vas jedino zvuk kao idealna veza između onoga što se želi reći i onoga što se želi čuti. N. M. 

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *