The Cure – Three Imaginary Boys (1979)

Prvi album engleskog rock benda The Cure je potpuno sirov, jednostavan i energičan set od trinaest pesama začinjen distorzičnom gitarskom bukom.

Robert Smith, Lol Tolhurst i Michael Dempsey su zajedno sa ostalim školskim drugarima u decembru 1972. godine pobegli sa časa i otišli u učionicu za muzičko da sviraju. Priznaju da im muzika i nije baš bila neka, ali je njima bilo do jaja. Bend su nazvali The Obelisk. Ipak, trebalo je da prođe još četiri godine da momci održe prvu pravcatu probu što se tek desilo u januaru 1976. u holu crkve u Krouliju nadomak Londona. Tad su se već zvali Malice.

Ubrzo menjaju još jednom ime u Easy Cure po pesmi koju je komponovao bubnjar Lol Tolhurst i snimaju prvu demo traku u trpezariji kuće u kojoj su živeli Robertovi roditelji. U naredne dve godine sviraju baš dosta po različitim klubovima, konačno menjaju ponovo ime u The Cure jer je raniji naziv bio isuviše američki i hipi, i najzad u maju 1978. odlaze u studio gde snimaju demo album od osam pesama koji šalju svim izdavačkim kućama u Engleskoj. Polydor im je jedino odgovorio.

Nakon toga im Chris Perry iz Polydora figurativno nudi svet, ali ne kroz izdavačku kuću u kojoj radi već u novoj koju tek planira da osnuje i kojoj se u tom trenutku nije ni znalo ime. U pabu The Home Cottage odlučeno je da se nova izdavačka kuća zove Fiction. The Cure je u njoj „živeo” preko 20 godina. Krajem decembra 1978. izlazi prvi singl „Killing an Arab”. Posle intenzivne koncertne promocije, The Cure je bio spreman za svoj prvi album.

Muzika na Three Imaginary Boys” je snimana uživo tokom tri dana i noći sa vrlo malo poliranja u finalnom proizvodu. Sjajno se uklapa u post-punk eksploziju koja je nastala krajem 70-ih godina XX veka. Realno, elemente debi albuma možemo da čujemo u bogatoj The Cure diskografiji, ali nikada muziku tako jednostavne prirode sa puno energije bez tužnih pesama kao na prvencu. Jedan od razloga je sigurno što nema klavijatura kao na kasnijim albumima, ali zato bas kida.

Robert Smith nikada nije bio zadovoljan prvim albumom. Naročito se ljutio što je album pušten u prodaju bez njegove saglasnosti. Posebno mu se nije dopao omot na kome su simbolično frižider i usisivač, kao i činjenice da nema liste pesama što zaista smeta. Bez obzira na Robertovu skepsu, izdanje potpuno kida energijom od početka do kraja sa krajnje sirovom produkcijom. Sve kreće odličnom 10:15 Saturday Night kojom dominira distorzična gitarska solaža.

Album se nastavlja u klasičnom post-punk fazonu. „Accuracy”, „Grinding Halt”, „Another Day” i „Object” su izvrsne minimalističke numere nakon koje sledi atonalni eksperiment u „Subway Song” i krajnje čudna, ali vrlo dobra i zabavna obrada „Foxy Lady” od Jimi Hendrixa. „Meat Hook” ima taj šmek daba i fanka koja u kombinaciji sa sanjivim Robertovim vokalima deluje baš osvežavajuće, dok sledeća „So What” deluje skroz besno.

„Fire in Cairo” je definitivno najbolja stvar na albumu i najviše liči na muziku koja sledi narednih decenija od The Cure. Prava minimalna pop pank pesma sa brzim refrenom koji tera da ga iznova i iznova ponavljate. Pretposlednja pesma na izdanju je Three Imaginary Boys”, još jedna fantastična i onako depresivna stvar kojom vlada prelepa i melodična bas deonica koju krase nežni tonovi gitare koja u jednom trenutku na pola pesme počne distorzično da besni. Sjajno.     

Robert Smith se bunio i zbog toga što se jedna od, ispostaviće se kasnije, najpoznatijih The Cure stvari „Boys Don’t Cry” nije našla na debi albumu. Ipak, greška je ispravljena vrlo brzo. Drukčije izdanje prvog albuma se objavljuje početkom 1980. godine u Americi i Australiji zajedno sa „Boys Don’t Cry” i ostalim numerama, ali sa drugačijim redosledom.

OCENA: 4 out of 5 stars

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.