Textures – Dualism (2011)

TEXTURES-DUALISM-COVER-FINAL_jewelcaseKada se matematika ozbiljno umeša u muziku, stvari postanu vrlo zajebane. Progressive metal je, doduše, oduvek bio zadužen da nam samelje mozgove, ubaci nas u neparne ritmove i po mogućstvu polomi vrat dok pokušavamo da glavom pratimo taj ritam, ali…ispostavilo se da su to zapravo igre za malu decu.

Onog trenutka kada su se pojavili švedski delikventi Meshuggah i planetu uhvatili u klinč upornim kreiranjem najneprirodnije muzike ikada, ceo progressive metal, koji je do tada vladao sferom kompleksne muzike, postao je anahron i na momente čak karikaturalan.

Meshuggah su se vešto poigravali ritmikama koje će zbirnim imenom kasnije biti nazvane DJENT, neretko i MATH METAL. Seme zla je posejano, „kompleksno“ je dobilo novi smisao, a kritičari su se pitali koj’ se to kurac, bre, desilo i kako to da Dream Theater više nije najkomplikovaniji bend na planeti?!

Seme zla je posejano, a samo retki su znali da uberu plodove, a da se ne opeku. Masa generičkih bendova se pojavljuje i nestaje svakog dana, jer jednostavno ne mogu da shvate da nije dovoljno samo navežbati komplikovane rifove po tablaturama, već je važno imati i IDEJU šta sa njima raditi.

Retki uspevaju u tome, redefinišući ono što su Meshuggah stvorili (i čime i dalje vladaju suvereno poput Slobe Srbijom ’92. godine), a u tu kategoriju se svakako mogu sa punim pravom i pijetetom ubrojati Holanđani Textures.

Tehnika kod njih nikada nije bila upitna, a nije nedostajalo ni mozga, odnosno inteligencije, da naprave dobar aranžman u kojem će kompleksnost dosegnuti nivo HITA.

Textures jako vešto kombinuju nasleđe bendova kao što su Meshuggah, Pantera, ali i Deftones i Faith No More, miksujući te uticije sa tradicionalnim prog obrascima. Kada sve to bude provučeno kroz specifične Textures filtere, dobija se jedan novi kvalitet koji sa uzorima ima veze tek na nivou maglovitih referenci koje ćete pomenuti kada nekome opisujete šta ovaj bend tu svira.

A tu ima svega i svačega: izlomljenih i krajnje agresivnih rifova, ali i nežnih i gotovo ambijentalnih sekvenci; growl i clean vokala; vrlo jednostavnih, ali i preterano kompleksnih aranžmanskih rešenja.

Drugim rečima, ovo je metal 21. veka u punoj svojoj snazi. Sve najbolje što je metal ikada iznedrio, može se naći na Dualismu. Stoga je i takav naziv albuma gotovo pa savršen. Objedinjuje krajnosti od kojih je metal sačinjen.

Na kreativnu oštricu Texturesa nije uticala ni personalna promena na mestu vokala, jednoj od ključnih pozicija u svakom bendu. Daniel de Jongh, koji je na poziciji pevača zamenio Pietera Verpaalena zadržao je melodijsku liniju toliko specifičnu za ovaj holandski bend, a opet uneo dovoljno sebe da kvalitativno uzdigne taj segment na novi, viši nivo.

Bezbolna zamena vokala dokazala je i još jednu bitnu stvar –Textures u kreativnom smislu funkcionišu kao kolektiv, a ne kao prosti skup pojedinaca. Ovo je test koji mnogi sjajni bendovi nisu izdržali (Scar Symmetry), ali Textures su ga prebrodili i snimili album bolji od svih prethodnih. To je definitivno garant sjajne budućnosti za ovaj holandski bend koji će u budućnosti, uz engleski Tesseract, zasigurno predstavljati udarnu pesnicu modernog progresivnog metala. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *